←  Psalms (107/150)  →
1. Hvalite Gospoda, jer je dobar; jer je doveka milost Njegova.
2. Tako neka kažu koje je izbavio Gospod, koje je izbavio iz ruke neprijateljeve,
3. Skupio ih iz zemalja, od istoka i zapada, od severa i mora.
4. Lutaše po pustinji gde se ne živi, puta gradu naseljenom ne nahodiše;
5. Behu gladni i žedni, i duša njihova iznemagaše u njima;
6. Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj; i izbavi ih iz nevolje njihove.
7. I izvede ih na prav put, koji ide u grad naseljeni.
8. Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za èudesa Njegova radi sinova ljudskih!
9. Jer siti dušu taštu, i dušu gladnu puni dobra.
10. Sedeše u tami i u senu smrtnom, okovani u tugu i u gvoždje;
11. Jer ne slušaše reèi Božijih, i ne mariše za volju Višnjeg.
12. On poništi srce njihovo stradanjem; spotakoše se, i ne beše koga da pomogne.
13. Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove;
14. Izvede ih iz tame i sena smrtnog, i raskide okove njihove.
15. Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za èudesa Njegova radi sinova ljudskih!
16. Jer razbi vrata bronzana, i prevornice gvozdene slomi.
17. Bezumnici stradaše za nevaljale puteve svoje, i za nepravde svoje.
18. Svako se jelo gadilo duši njihovoj, i dodjoše do vrata smrtnih.
19. Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove.
20. Posla reè svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog.
21. Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za èudesa Njegova radi sinova ljudskih!
22. I neka prinesu žrtvu za hvalu, i kazuju dela Njegova u pesmama!
23. Koji plove po moru na korabljima, i rade na velikim vodama,
24. Oni su videli dela Gospodnja, i èudesa Njegova u dubini.
25. Kaže, i diže se silan vetar, i ustaju vali na njemu,
26. Dižu se do nebesa i spuštaju do bezdana: duša se njihova u nevolji razliva;
27. Posræu i ljuljaju se kao pijani; sve mudrosti njihove nestaje.
28. Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izvede ih iz nevolje njihove.
29. On obraæa vetar u tišinu, i vali njihovi umuknu.
30. Vesele se kad se stišaju, i vodi ih u pristanište koje žele.
31. Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za èudesa Njegova radi sinova ljudskih!
32. Neka Ga uzvišuju na saboru narodnom, na skupštini starešinskoj slave Ga!
33. On pretvara reke u pustinju, i izvore vodene u suhotu,
34. Rodnu zemlju u slanu pustaru za nevaljalstvo onih koji žive na njoj.
35. On pretvara pustinju u jezera, i suvu zemlju u izvore vodene,
36. I naseljava onamo gladne. Oni zidaju gradove za življenje;
37. Seju polja, sade vinograde i sabiraju letinu.
38. Blagosilja ih i množe se jako, i stoke im ne umanjuje.
39. Pre ih beše malo, padahu od zla i nevolje, što ih stizaše.
40. On sipa sramotu na knezove, i ostavlja ih da lutaju po pustinji gde nema puteva.
41. On izvlaèi ubogoga iz nevolje, i plemena množi kao stado.
42. Dobri vide i raduju se, a svako nevaljalstvo zatiskuje usta svoja.
43. Ko je mudar, neka zapamti ovo, i neka poznaju milosti Gospodnje.
←  Psalms (107/150)  →