←  Numbers (14/36)  →
1. Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noæ.
2. I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor reèe im: Kamo da smo pomrli u zemlji misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji!
3. Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od maèa, žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir?
4. I rekoše medju sobom: Da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir.
5. Tada Mojsije i Aron padoše nièice pred svim zborom sinova Izrailjevih.
6. A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin izmedju onih što uhodiše zemlju razdreše haljine svoje,
7. I rekoše svemu zboru sinova Izrailjevih govoreæi: Zemlja koju prodjosmo i uhodismo, vrlo je dobra zemlja.
8. Ako smo mili Gospodu, On æe nas odvesti u tu zemlju, i daæe nam je; a to je zemlja u kojoj teèe mleko i med.
9. Samo se ne odmeæite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; odstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se.
10. Tada reèe sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svim sinovima Izrailjevim u šatoru od sastanka.
11. I reèe Gospod Mojsiju: Dokle æe me vredjati taj narod? Kad li æe mi verovati posle tolikih znaka što sam uèinio medju njima?
12. Udariæu ga pomorom, i rasuæu ga; a od tebe æu uèiniti narod velik i jaèi od ovog.
13. A Mojsije reèe Gospodu: Ali æe èuti Misirci, izmedju kojih si izveo ovaj narod silom svojom,
14. I reæi æe s ljudima ove zemlje, koji su èuli da si Ti, Gospode, bio usred naroda i da si se oèima vidjao, Gospode, i oblak tvoj da je stajao nad njima, i u stupu od oblaka da si išao pred njima danu i u stupu ognjenom noæu;
15. Pa kad pobiješ ovaj narod, sve do jednog, govoriæe narodi, koji su èuli pripovest o Tebi, govoreæi:
16. Nije mogao Gospod dovesti narod ovaj u zemlju koju im je sa zakletvom obeæao, zato ih pobi u pustinji.
17. Neka se, dakle, proslavi sila Gospodnja, kao što si rekao govoreæi:
18. Gospod dugo èeka i obilan je milošæu, prašta bezakonje i greh, ali ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otaèko na sinovima do treæeg i èetvrtog kolena.
19. Oprosti bezakonje ovom narodu radi velike milosti svoje, kao što si praštao narodu ovom od Misira dovde.
20. A Gospod reèe: Praštam po reèi tvojoj.
21. Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje,
22. Ti ljudi koji videše slavu moju i znake moje što sam uèinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me veæ deset puta, i ne poslušaše reèi moje,
23. Neæe videti zemlje koju sa zakletvom obeæah ocima njihovim, neæe videti ni jedan od onih koji me uvrediše.
24. A slugu svog Haleva, u kome beše drugi duh i koji se sasvim mene držao, njega æu odvesti u zemlju u koju je išao, i seme æe je njegovo naslediti.
25. Ali Amalik i Hananej sede u dolini, zato se sutra vratite natrag, i idite u pustinju k crvenom moru.
26. Još reèe Gospod Mojsiju i Aronu govoreæi:
27. Dokle æe taj zli zbor vikati na me, èuo sam viku sinova Izrailjevih, koji vièu na me.
28. Kaži im: Tako ja živ bio, kaže Gospod, uèiniæu vam onako kako ste govorili i ja èuh.
29. U ovoj æe pustinji popadati mrtva telesa vaša, i svi izmedju vas koji su izbrojani u svem broju vašem od dvadeset godina i više, koji vikaste na me,
30. Neæete uæi u zemlju, za koju podigavši ruku svoju zakleh se da æu vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinog.
31. A decu vašu, za koju rekoste da æe postati roblje, njih æu odvesti, i oni æe poznati zemlju za koju vi ne marite.
32. A vaša telesa mrtva æe popadati u ovoj pustinji.
33. A deca vaša biæe pastiri po pustinji èetrdeset godina, i nosiæe kar za preljube vaše, dokle ne ispropadaju telesa vaša u pustinji.
34. Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, èetrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosiæete grehe svoje, èetrdeset godina, i poznaæete da sam prekinuo s vama.
35. Ja Gospod rekoh, i tako æu uèiniti svemu tom zboru zlom, koji se sabrao na me: u pustinji æe propasti i tu pomreti.
36. A ljudi koje beše poslao Mojsije da uhode zemlju, i koji vrativši se pobuniše sav zbor da vièe na nj, prosuvši zao glas o zemlji,
37. Ti ljudi, koji prosuše zao glas o zemlji, pomreše od pomora pred Gospodom;
38. A Isus, sin Navin i Halev, sin Jefonijin ostaše živi izmedju ljudi koji su išli da uhode zemlju.
39. I Mojsije kaza sve ove reèi svim sinovima Izrailjevim, i narod plaka veoma.
40. A sutradan ustavši podjoše navrh gore, i rekoše: Evo nas, idemo na mesto za koje je govorio Gospod, jer zgrešismo.
41. Ali Mojsije reèe: Zašto prestupate zapovest Gospodnju? Od toga neæe biti ništa.
42. Ne idite gore, jer Gospod nije medju vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši.
43. Jer je Amalik i Hananej tamo pred vama, i izginuæete od maèa, jer odustaviste Gospoda, pa neæe ni Gospod biti s vama.
44. Ali oni, ipak, navališe da idu navrh gore; ali kovèeg zaveta Gospodnjeg i Mojsije ne izadjoše iz logora.
45. Tada sidje Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.
←  Numbers (14/36)  →