←  Nehemiah (4/13)  →
1. A kad èu Sanavalat da zidamo zid, razgnevi se i rasrdi se vrlo, i rugaše se Jevrejima,
2. I govoraše pred braæom svojom i vojnicima samarijskim: Šta rade ti nemoæni Judejci? Hoæemo li ih ostaviti? Hoæe li prinositi žrtve? Hoæe li sada svršiti? Eda li æe u život povratiti iz praha kamenje spaljeno?
3. A Tovija Amonac koji beše uza nj reèe: Neka zidaju; da lisica dodje provaliæe kameni zid njihov.
4. Èuj, Bože naš, kako nas preziru; obrati rug njihov na njihovu glavu, i daj da budu grabež u zemlji gde bi robovali.
5. I ne pokrivaj bezakonja njihova, i greh njihov da se ne izbriše pred Tobom, jer Te dražiše za one koji zidaju.
6. I tako zidasmo zid, i sav se zid sastavi do polovine, i narod imaše volju da radi.
7. A kad èu Sanavalat i Tovija i Arapi i Amonci i Azoæani da se popravlja zid jerusalimski i da se poèelo zatvarati šta je provaljeno, razgneviše se vrlo;
8. I složiše se svi zajedno da dodju i da udare na Jerusalim i da smetu.
9. A mi se molismo Bogu svom i postavljasmo stražu prema njima dan i noæ od straha njihovog.
10. A Judejci rekoše: Klonula je snaga nosiocima, a praha ima mnogo, ne možemo zidati zida.
11. A naši neprijatelji rekoše: Da ne doznadu i ne opaze dokle ne dodjemo usred njih, pa æemo ih pobiti i prekinuti posao.
12. Ali dodjoše Judejci koji kod njih življahu i kazaše nam deset puta: Èuvajte sva mesta kuda se ide k nama.
13. Tada namestih narod u nizinama iza zida i na strmenima, postavih narod po porodicama sa maèevima i kopljima i lukovima.
14. I razgledavši ustah i rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte ih se. Pomenite Gospoda velikog i strašnog, i bijte se za braæu svoju, za sinove svoje i kæeri svoje, za žene svoje i kuæe svoje.
15. A kad èuše neprijatelji naši da smo doznali, razbi Gospod njihovu nameru, i mi se vratismo svi k zidu, svaki na svoj posao.
16. I od tada polovina mojih momaka poslovaše, a druga polovina držaše koplja i štitove i lukove i oklope, i knezovi stajahu iza svega doma Judinog.
17. I koji zidahu i koji nošahu teret i koji tovarahu svaki jednom rukom radjaše, a u drugoj držaše koplje.
18. A koji zidahu, svaki imahu maè pripisan uz bedricu i tako zidahu. A trubaè stajaše kod mene.
19. Jer rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Posao je velik i dug i mi smo se rasuli po zidu daleko jedan od drugog.
20. Gde èujete trubu da trubi, onamo trèite k nama; Bog naš vojevaæe za nas.
21. Tako radjasmo posao, i polovina ih držaše koplja od zora pa dokle zvezde ne izidju.
22. U to vreme još rekoh narodu: Svaki sa momkom svojim neka noæuje u Jerusalimu da bi nam noæu stražili, a danju radili.
23. A ja i moja braæa i momci moji i stražari što idu za mnom neæemo svlaèiti sa sebe haljina; u svakog da je maè i voda.
←  Nehemiah (4/13)  →