| ← Job (7/42) → |
| 1. | Nije li èovek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadnièarski? |
| 2. | Kao što sluga uzdiše za senom i kao što nadnièar èeka da svrši, |
| 3. | Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noæi muène odredjene mi. |
| 4. | Kad legnem, govorim: Kad æu ustati? I kad æe proæi noæ? I sitim se prevræuæi se do svanuæa. |
| 5. | Telo je moje obuèeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i rašèinja se. |
| 6. | Dani moji brži biše od èunka, i prodjoše bez nadanja. |
| 7. | Opomeni se da je moj život vetar, da oko moje neæe više videti dobra, |
| 8. | Niti æe me videti oko koje me je vidjalo; i tvoje oèi kad pogledaju na me, mene neæe biti. |
| 9. | Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko sidje u grob, neæe izaæi, |
| 10. | Neæe se više vratiti kuæi svojoj, niti æe ga više poznati mesto njegovo. |
| 11. | Zato ja neæu braniti ustima svojim, govoriæu u tuzi duha svog, naricati u jadu duše svoje. |
| 12. | Eda li sam more ili kit, te si namestio stražu oko mene? |
| 13. | Kad kažem: Potešiæe me odar moj, postelja æe mi moja olakšati tužnjavu, |
| 14. | Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama, |
| 15. | Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje. |
| 16. | Dodijalo mi je; neæu do veka živeti; prodji me se; jer su dani moji taština. |
| 17. | Šta je èovek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj? |
| 18. | Da ga pohodiš svako jutro, i svaki èas kušaš ga? |
| 19. | Kad æeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju? |
| 20. | Zgrešio sam; šta æu Ti èiniti, o èuvaru ljudski? Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu? |
| 21. | Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer æu sad leæi u prah, i kad me potražiš, mene neæe biti. |
| ← Job (7/42) → |