←  Job (2/42)  →
1. Opet jedan dan dodjoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dodje i Sotona medju njih da stane pred Gospodom.
2. I Gospod reèe Sotoni: Od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reèe: Prohodih zemlju i obilazih.
3. I reèe Gospod Sotoni: Jesi li video slugu mog Jova? Nema onakvog èoveka na zemlji, dobrog i pravednog, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih nizašta.
4. A Sotona odgovori Gospodu i reèe: Koža za kožu, i sve što èovek ima daæe za dušu svoju.
5. Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegovog, psovaæe te u oèi.
6. A Gospod reèe Sotoni: Evo ti ga u ruke; ali mu dušu èuvaj.
7. I sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od pete do temena,
8. Te on uze crep pa se strugaše, i sedjaše u pepelu.
9. I reèe mu žena: Hoæeš li se još držati dobrote svoje? Blagoslovi Boga, pa umri.
10. A on joj reèe: Govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar neæemo primati? Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.
11. A tri prijatelja Jovova èuše za sve zlo koje ga zadesi, i dodjoše svaki iz svog mesta, Elifas Temanac i Vildad Sušanin i Sofar Namaæanin, dogovoriše se da dodju da ga požale i poteše.
12. I podigavši oèi svoje izdaleka ne poznaše ga; tada podigoše glas svoj i stadoše plakati i razdreše svaki svoj plašt i posuše se prahom po glavi bacajuæi ga u nebo.
13. I sedjahu kod njega na zemlji sedam dana i sedam noæi, i nijedan mu ne progovori reèi, jer vidjahu da je bol vrlo velik.
←  Job (2/42)  →