←  Jeremiah (8/52)  →

---

1.

U to vreme, govori Gospod, izvadiæe se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti sveštenièke i kosti proroèke, i kosti stanovnika jerusalimskih;

2.

I razmetnuæe se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubiše i kojima služiše i za kojima idoše i koje tražiše i kojima se klanjaše; neæe se pokupiti ni pogrepsti, nego æe biti gnoj po zemlji.

3.

I voleæe smrt nego život, sav ostatak što ih ostane od ovog roda zlog, što ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.

4.

Još im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zadje, ne vraæa li se?

5.

Zašto je zašao taj narod jerusalimski za svagda? Drže se prevare, neæe da se obrate.

6.

Pazio sam i slušao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da reèe: Šta uèinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.

7.

I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i ždral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.

8.

Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž uèini lažljiva pisaljka književnièka.

9.

Mudraci se osramotiše, uplašiše se i uhvatiše se; eto, odbaciše reè Gospodnju, pa kakva im je mudrost?

10.

Zato æu dati žene njihove drugima, njive njihove onima koji æe ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i proroci i sveštenici, svi su varalice.

11.

Jer leèe rane kæeri naroda mog ovlaš govoreæi: Mir, mir; a mira nema.

12.

Eda li se postideše što èiniše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to æe popadati medju onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaæe, veli Gospod.

13.

Sasvim æu ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lišæe je opalo; i šta sam im dao uzeæe im se.

14.

Što stojimo? Skupite se i udjimo u tvrde gradove, i onde æutimo; jer nas je Gospod Bog naš uæutkao napojivši nas žuèi, jer zgrešismo Gospodu.

15.

Èekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.

16.

Od Dana èu se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dodjoše i pojedoše zemlju i sve što beše u njoj, gradove i koji življahu u njima.

17.

Jer, evo, ja æu pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te æe vas ujedati, govori Gospod.

18.

Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni iznemoglo.

19.

Eto vike kæeri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zašto me razgneviše svojim likovima rezanim, tudjim taštinama?

20.

Žetva je prošla, leto minulo, a mi se ne izbavismo.

21.

Satrven sam što je kæi naroda mog satrvena, u žalosti sam, èudo osvoji me.

22.

Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zašto se dakle ne isceli kæi naroda mog?

---

←  Jeremiah (8/52)  →