←  Jeremiah (6/52)  →
1. Skupite se iz Jerusalima, sinovi Venijaminovi, i u Tekuji zatrubite u trubu, i podignite znak ognjen nad Vet-Akeremom, jer se vidi zlo od severa i velika pogibao.
2. Uèinih kæer sionsku da je kao lepa i nežna devojka.
3. K njoj æe doæi pastiri sa stadima svojim, razapeæe oko nje šatore, svaki æe opasti svoje mesto.
4. Spremite rat na nju, ustanite da udarimo u podne. Teško nama, jer dan naže, i senke veèernje oduljaše.
5. Ustanite da udarimo obnoæ i razvalimo dvorove njene.
6. Jer ovako govori Gospod nad vojskama: Secite drva, i naèinite opkope prema Jerusalimu; to je grad koji treba pohoditi; koliki je god, nasilje je u njemu.
7. Kao što izvor toèi vodu svoju, tako on toèi zloæu svoju; nasilje i otimanje èuje se u njemu, preda mnom su jednako bolovi i rane.
8. Popravi se, Jerusalime, da se ne otrgne duša moja od tebe, da te ne obratim u pustinju, u zemlju gde se ne živi.
9. Ovako govori Gospod nad vojskama: Ostatak æe se Izrailjev pabirèiti kao vinova loza. Turaj ruku svoju kao beraè u kotarice.
10. Kome æu govoriti i svedoèiti da èuju? Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu èuti; gle, reè je Gospodnja njima podsmeh, nije im mila.
11. Za to sam pun gneva Gospodnjeg; iznemogoh ustežuæi ga; prosuæu ga na decu po ulicama i na sabrane mladiæe, i èovek i žena uhvatiæe se, i stari i vremeniti.
12. I kuæe æe njihove pripasti drugima, i njive i žene, kad mahnem rukom svojom na stanovnike ove zemlje, veli Gospod.
13. Jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice.
14. I leèe rane kæeri naroda mog ovlaš, govoreæi: Mir, mir; a mira nema.
15. Eda li se postideše što èiniše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to æe popadati medju onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaæe, veli Gospod.
16. Gospod reèe ovako: Stanite na putevima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je put dobar, pa idite po njemu, i naæi æete mir duši svojoj. A oni rekoše: Neæemo da idemo.
17. I postavih vam stražare govoreæi: Pazite na glas trubni. A oni rekoše: Neæemo da pazimo.
18. Zato èujte, narodi, i poznaj, zbore, šta je medju njima.
19. Èuj, zemljo! Evo ja æu pustiti zlo na ovaj narod, plod misli njihovih, jer ne paze na moje reèi, i odbaciše zakon moj.
20. Šta æe mi tamjan, što dolazi iz Save, i dobri cimet iz daleke zemlje? Žrtve vaše paljenice nisu mi ugodne, niti su mi prinosi vaši mili.
21. Zato ovako govori Gospod: Evo ja æu metnuti ovom narodu smetnje, o koje æe se spotaæi i oèevi i sinovi, sused i prijatelj mu, i poginuæe.
22. Ovako govori Gospod: Evo narod æe doæi iz zemlje severne, i velik æe narod ustati od krajeva zemaljskih.
23. Luk i koplje nosiæe, žestoki æe biti i nemilostivi, glas æe im buèati kao more, i jahaæe na konjima, spremni kao junaci da se biju s tobom, kæeri sionska.
24. Kad èujemo glas o njemu, klonuæe nam ruke, tuga æe nas spopasti i bolovi kao porodilju.
25. Ne izlazite u polje, i putem ne idite, jer je maè neprijateljev i strah unaokolo.
26. Kæeri naroda mog, pripaši kostret i valjaj se u pepelu, žali kao za sinom jedincem i ridaj gorko, jer æe brzo doæi na nas zatiraè.
27. Postavih te da si stražara i grad narodu mom da doznaješ i izvidjaš put njihov.
28. Svi su odmetnici nad odmetnicima, idu te opadaju, bronza su i gvoždje, svi su pokvareni.
29. Izgoreše mehovi, oganj sažeže olovo, uzalud se pretapa, jer se zla ne mogu odluèiti.
30. Oni æe se zvati srebro lažno, jer ih Gospod odbaci.
←  Jeremiah (6/52)  →