←  Jeremiah (34/52)  →
1. Reè koja dodje Jeremiji od Gospoda, kad Navuhodonosor car vavilonski i sva vojska njegova, i sva carstva zemaljska koja behu pod njegovom vlašæu, i svi narodi vojevahu na Jerusalim i na sve gradove njegove, i reèe:
2. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Idi i kaži Sedekiji, caru Judinom, i reci mu: Ovako veli Gospod: Evo, ja æu predati taj grad u ruke caru vavilonskom, i on æe ga spaliti ognjem.
3. A ti neæeš uteæi iz njegove ruke, nego æeš biti uhvaæen i predan u njegove ruke, i oèi æe se tvoje videti s oèima cara vavilonskog i njegova æe usta govoriti s tvojim ustima, i otiæi æeš u Vavilon.
4. Ali èuj reè Gospodnju, Sedekija care Judin; ovako veli Gospod za te: Neæeš poginuti od maèa.
5. Nego æeš umreti na miru, i kao što pališe ocima tvojim, predjašnjim carevima, koji su bili pre tebe, tako æe paliti i tebi, i naricaæe za tobom: Jaoh gospodaru! Jer ja rekoh ovo, govori Gospod.
6. I kaza Jeremija prorok Sedekiji caru Judinom sve ove reèi u Jerusalimu.
7. A vojska cara vavilonskog udaraše na Jerusalim i na sve ostale gradove Judine, na Lahis i Aziku, jer ti behu ostali tvrdi gradovi izmedju gradova Judinih.
8. Reè koja dodje Jeremiji od Gospoda kad car Sedekija uèini zavet sa svim narodom koji beše u Jerusalimu da im proglasi slobodu,
9. Da svaki otpusti slobodnog roba svog i robinju svoju, Jevrejina i Jevrejku, da ni u koga ne bude rob Judejac, brat njegov.
10. I poslušaše svi knezovi i sav narod, koji prista na zavet, da svaki otpusti slobodnog roba svog i robinju svoju, da im ne budu više robovi, poslušaše i otpustiše.
11. A posle, opet, staše uzimati robove i robinje, koje behu otpustili na volju, i nagoniše ih da im budu robovi i robinje.
12. I dodje reè Gospodnja Jeremiji od Gospoda govoreæi:
13. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja uèinih zavet s ocima vašim kad vas izvedoh iz zemlje misirske, iz doma ropskog, govoreæi:
14. Kad se svršuje sedma godina, otpuštajte svaki brata svog Jevrejina koji ti se bude prodao i služio ti šest godina, otpusti ga slobodnog od sebe. Ali ne poslušaše me oci vaši niti prignuše uha svog.
15. I vi se bejaste sada obratili i uèinili što je pravo preda mnom proglasivši slobodu svaki bližnjemu svom, uèinivši zavet preda mnom u domu koji se zove mojim imenom.
16. Ali udariste natrag i pogrdiste ime moje uzevši opet svaki roba svog i robinju svoju, koje bejaste otpustili slobodne na njihovu volju, i nateraste ih da vam budu robovi i robinje.
17. Zato ovako veli Gospod: Vi ne poslušaste mene da proglasite slobodu svaki bratu svom i bližnjemu svom; evo, ja proglašujem slobodu suprot vama, govori Gospod, maèu, pomoru i gladi, i predaæu vas da se potucate po svim carstvima zemaljskim.
18. I predaæu ljude koji prestupiše moj zavet, koji ne izvršiše reèi zaveta koji uèiniše preda mnom, rasekavši tele na dvoje i prošavši izmedju polovina,
19. Knezove Judine i knezove jerusalimske, dvorane i sveštenike i sav narod ove zemlje, koji prodjoše izmedju polovina onog teleta,
20. Predaæu ih u ruke neprijateljima njihovim i u ruke onima koji traže dušu njihovu, i mrtva æe tela njihova biti hrana pticama nebeskim i zverima zemaljskim.
21. I Sedekiju, cara Judinog, i knezove njegove predaæu u ruke neprijateljima njihovim i u ruke onima koji traže dušu njihovu, u ruke vojsci cara vavilonskog, koja se vratila od vas.
22. Evo, ja æu im zapovediti, veli Gospod, i dovešæu ih opet na ovaj grad, i biæe ga i uzeæe ga i spaliæe ga ognjem; i gradove Judine obratiæu u pustoš da niko neæe stanovati u njima.
←  Jeremiah (34/52)  →