←  Isaiah (49/66)  →
1. Poslušajte me, ostrva, i pazite narodi daleki. Gospod me pozva od utrobe; od utrobe matere moje pomenu ime moje.
2. I uèinio je usta moja da su kao oštar maè, u senu ruke svoje sakri me; uèinio me je sjajnom strelom, i tulu svom sakri me.
3. I reèe mi: Ti si sluga moj, u Izrailju æu se tobom proslaviti.
4. A ja rekoh: Uzalud se trudih, uzalud i naprazno potroših silu svoju; ali opet sud je moj u Gospoda i posao moj u Boga mog.
5. A sada govori Gospod, koji me je sazdao od utrobe materine da sam Mu sluga, da Mu dovedem natrag Jakova; ako se Izrailj i ne sabere, opet æu se proslaviti pred Gospodom, i Bog æe moj biti sila moja.
6. I reèe mi: Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te uèinih videlom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih.
7. Ovako veli Gospod, Izbavitelj Izrailjev, Svetac njegov, onome koga preziru, na koga se gadi narod, sluzi onih koji gospodare: carevi æe videti i ustati, i knezovi æe se pokloniti radi Gospoda, koji je veran, radi Sveca Izrailjevog, koji te je izabrao.
8. Ovako veli Gospod: U vreme milosno usliših te, i u dan spasenja pomogoh ti; i èuvaæu te i daæu te da budeš zavet narodu da utvrdiš zemlju i naslediš opustelo nasledstvo;
9. Da kažeš sužnjima: Izadjite; onima koji su u mraku: Pokažite se. Oni æe pokraj puteva pasti, i paša æe im biti po svim visokim mestima.
10. Neæe biti gladni ni žedni, neæe ih biti vruæina ni sunce; jer kome ih je žao, on æe ih voditi, i pokraj izvora vodenih provodiæe ih.
11. I sve gore svoje obratiæu u puteve, i staze æe moje biti povišene.
12. Gle, ovi æe iz daleka doæi, gle, i oni od severa i od zapada, i oni iz zemlje sinske.
13. Pevajte, nebesa, i veseli se, zemljo, podvikujte, gore, veselo; jer Gospod uteši svoj narod, i na nevoljnike svoje smilova se.
14. Ali Sion reèe: Ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod.
15. Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na èedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neæu zaboraviti tebe.
16. Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom.
17. Pohitaæe sinovi tvoji, a koji te raskopavaše i pustošiše, otiæi æe od tebe.
18. Podigni oèi svoje unaokolo, i vidi: svi se oni skupljaju i idu k tebi. Tako bio ja živ, veli Gospod, svima njima kao nakitom zaodenuæeš se, i uresiæeš se njima kao nevesta.
19. Jer razvaline tvoje i pustoline i potrvena zemlja tvoja biæe tada tesna za stanovnike kad se udalje oni koji te proždiraše.
20. I deca koju æeš imati, pošto si bila bez dece, reæi æe da èuješ: Tesno mi je ovo mesto, pomakni se da se mogu nastaniti.
21. A ti æeš reæi u srcu svom: Ko mi ih rodi, jer bejah sirota i inokosna, zarobljena i prognana? I ko ih othrani? Eto, ja bejah ostala sama, a gde oni behu?
22. Ovako veli Gospod Gospod: Evo, podignuæu ruku svoju k narodima, i k plemenima æu podignuti zastavu svoju, i doneæe sinove tvoje u naruèju, i kæeri tvoje na ramenima æe se nositi.
23. I carevi æe biti hranitelji tvoji i carice njihove tvoje dojkinje, i klanjaæe ti se licem do zemlje, i prah s nogu tvojih lizaæe, i poznaæeš da sam ja Gospod, i da se neæe osramotiti oni koji mene èekaju.
24. Hoæe li se junaku uzeti plen i hoæe li se oteti roblje pravednome?
25. Jer ovako govori Gospod: i roblje junaku uzeæe se i plen jakome oteæe se, jer æu se ja preti s onima koji se s tobom pru, i sinove tvoje ja æu izbaviti;
26. I koji ti krivo èine, nahraniæu ih njihovim mesom i opiæe se svojom krvlju kao novim vinom; i poznaæe svako telo da sam ja Gospod Spasitelj tvoj i Izbavitelj tvoj, jaki Bog Jakovljev.
←  Isaiah (49/66)  →