←  Genesis (8/50)  →
1. A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovèegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
2. I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
3. I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;
4. Te se ustavi kovèeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
5. I voda opadaše sve veæma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.
6. A posle èetrdeset dana otvori Noje prozor na kovèegu, koji beše naèinio;
7. I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
8. Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
9. A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovèeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovèeg.
10. I poèeka još sedam dana, po opet ispusti golubicu iz kovèega.
11. I pred veèe vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
12. Ali poèeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
13. Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovèegu, i ugleda zemlju suvu.
14. A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.
15. Tada reèe Bog Noju govoreæi:
16. Izadji iz kovèega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
17. Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se razidju po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.
18. I izidje Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.
19. Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se mièe po zemlji po svojim vrstama izidjoše iz kovèega.
20. I naèini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake èiste stoke i od svih ptica èistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
21. I Gospod omirisa miris ugodni, i reèe u srcu svom: Neæu više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca èoveèijeg zla od malena; niti æu više ubijati sve što živi, kao što uèinih.
22. Od sada dokle bude zemlje, neæe nestajati setve ni žetve, studeni ni vruæine, leta ni zime, dana ni noæi.
←  Genesis (8/50)  →