←  Genesis (44/50)  →
1. I zapovedi Josif èoveku što upravljaše kuæom njegovom govoreæi: Naspi ovim ljudima u vreæe žita koliko mogu poneti, i svakome u vreæu metni ozgo novce njegove.
2. I èašu moju, èašu srebrnu, metni najmladjem u vreæu odozgo i novce za njegovo žito. I uèini kako mu Josif reèe.
3. A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.
4. A kad izadjoše iz mesta i još ne behu daleko, reèe Josif èoveku što upravljaše kuæom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vraæate zlo za dobro?
5. Nije li to èaša iz koje pije moj gospodar? I neæe li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to uèinili.
6. I on ih stiže, i reèe im tako.
7. A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reèi? Saèuvaj Bože da sluge tvoje uèine takvo šta!
8. Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nadjosmo ozgo u vreæama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuæe gospodara tvog srebro ili zlato?
9. U kog se izmedju sluga tvojih nadje, onaj neka pogine, i svrh toga mi æemo biti robovi gospodaru mom.
10. A on reèe: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nadje, onaj da mi bude rob, a vi ostali neæete biti krivi.
11. I brže poskidaše svi na zemlju vreæe svoje, i razrešiše svaki svoju vreæu.
12. A on stade tražiti poèevši od najstarijeg, i kad dodje na najmladjeg, nadje se èaša u vreæi Venijaminovoj.
13. Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.
14. I dodje Juda s braæom svojom Josifu u kuæu, dok on još beše kod kuæe, i padoše pred njim na zemlju.
15. A Josif im reèe: Šta ste to uèinili? Zar niste znali da èovek kao što sam ja može zacelo doznati?
16. Tada reèe Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zloèinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla èaša.
17. A Josif reèe: Bože saèuvaj! Neæu ja to; u koga se našla èaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.
18. Ali Juda pristupiv k njemu reèe: Èuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.
19. Gospodar moj zapita sluge svoje govoreæi: Imate li oca ili brata?
20. A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmladjeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.
21. A ti reèe slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim oèima.
22. I rekosmo gospodaru svom: Neæe moæi dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah æe otac umreti.
23. A ti reèe slugama svojim: Ako ne dodje brat vaš najmladji, neæete videti lice moje.
24. A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reèi gospodara mog.
25. Posle reèe nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.
26. A mi rekosmo: Ne možemo iæi, osim ako bude brat naš najmladji s nama, onda æemo iæi, jer ne možemo videti lica onog èoveka, ako ne bude s nama brat naš najmladji.
27. A sluga tvoj, otac moj, reèe nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.
28. I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.
29. Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svaliæete me starog u grob s tugom.
30. Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,
31. Umreæe kad vidi da nema deteta, te æe sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.
32. A tvoj se sluga podjemèio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.
33. Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s braæom svojom.
34. Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?
←  Genesis (44/50)  →