←  Genesis (41/50)  →
1. A posle dve godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj reci.
2. I gle, iz reke izadje sedam krava lepih i debelih, i stadoše pasti po obali.
3. I gle, iza njih izadje iz reke sedam drugih krava, ružnih i mršavih, i stadoše pored onih krava na obali.
4. I ove krave ružne i mršave pojedoše onih sedam krava lepih i debelih. U tom se probudi Faraon.
5. Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;
6. A iza njih isklija sedam klasova malih i šturih;
7. Pa ovi klasovi mali pojedoše onih sedam velikih i jedrih. U tom se probudi Faraon i vide da je san.
8. I kad bi ujutru, on se zabrinu u duhu, i poslavši sazva sve gatare misirske i sve mudrace, i pripovedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta znaèi.
9. Tada progovori starešina nad peharnicima Faraonu i reèe: Danas se opomenuh greha svog.
10. Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu u kuæi zapovednika stražarskog mene i starešinu nad hlebarima,
11. Usnismo jednu noæ ja i on, svaki za sebe po znaèenju sna svog usnismo.
12. A onde beše s nama momèe Jevrejèe, sluga zapovednika stražarskog, i mi mu pripovedismo sne, a on nam kaza šta èiji san znaèi.
13. I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u službu, a onog obesi.
14. Tada Faraon posla po Josifa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i preobuèe se, te izadje pred Faraona.
15. A Faraon reèe Josifu: Usnih san, pa mi niko ne ume da kaže šta znaèi; a za tebe èujem da umeš kazivati sne.
16. A Josif odgovori Faraonu i reèe: To nije u mojoj vlasti, Bog æe javiti dobro Faraonu.
17. I reèe Faraon Josifu: Usnih, a ja stojim kraj reke na obali.
18. I gle, iz reke izadje sedam krava debelih i lepih, te stadoše pasti po obali.
19. I gle, iza njih izadje sedam drugih krava rdjavih, i vrlo ružnih i mršavih, kakvih nisam video u celoj zemlji misirskoj.
20. I ove krave mršave i ružne pojedoše onih sedam debelih,
21. I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da su im u trbuhu, nego opet behu onako ružne kao pre. U tom se probudih.
22. Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;
23. A iza njih isklija sedam malih, tankih i šturih.
24. I ovi tanki klasovi proždreše onih sedam lepih. I ovo pripovedih gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znaèi.
25. A Josif reèe Faraonu: Oba su sna Faraonova jednaka; Bog javlja Faraonu šta je naumio.
26. Sedam lepih krava jesu sedam godina, i sedam lepih klasova jesu sedam godina; oba su sna jednaka.
27. A sedam krava mršavih i ružnih, što izadjoše iza onih, jesu sedam godina; i sedam klasova sitnih i šturih biæe sedam godina gladnih.
28. To je što rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio.
29. Evo doæi æe sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji misirskoj.
30. A iza njih nastaæe sedam gladnih godina, gde æe se zaboraviti sve obilje u zemlji misirskoj, jer æe glad satrti zemlju,
31. Te se neæe znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer æe biti vrlo velika.
32. A što je dva puta uzastopce Faraon snio, to je zato što je zacelo Bog tako naumio, i na skoro æe to uèiniti Bog.
33. Nego sada neka potraži Faraon èoveka mudrog i razumnog, pa neka ga postavi nad zemljom misirskom.
34. I neka gleda Faraon da postavi starešine po zemlji, i pokupi petinu po zemlji misirskoj za sedam rodnih godina;
35. Neka skupljaju od svakog žita za rodnih godina koje idu, i neka snesu pod ruku Faraonovu svakog žita u sve gradove, i neka èuvaju,
36. Da se nadje hrane zemlji za sedam godina gladnih, kad nastanu, da ne propadne zemlja od gladi.
37. I ovo se uèini dobro Faraonu i svim slugama njegovim.
38. I reèe Faraon slugama svojim: Možemo li naæi èoveka kakav je ovaj, u kome bi duh bio Božji?
39. Pa reèe Faraon Josifu: Kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudrog i razumnog kao što si ti.
40. Ti æeš biti nad domom mojim, i sav æe ti narod moj usta ljubiti; samo æu ovim prestolom biti veæi od tebe.
41. I još reèe Faraon Josifu: Evo, postavljam te nad svom zemljom misirskom.
42. I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku, i obuèe ga u haljine od tankog platna, i obesi mu zlatnu verižicu o vratu,
43. I posadi ga na kola koja behu druga za njegovim, i zapovedi da pred njim vièu: Klanjajte se! I da ga je postavio nad svom zemljom misirskom.
44. I još reèe Faraon Josifu: Ja sam Faraon, ali bez tebe neæe niko maæi ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji misirskoj.
45. I dade Faraon Josifu ime Psontomfanih, i oženi ga Asenetom kæerju Potifere sveštenika onskog. I podje Josif po zemlji misirskoj.
46. A beše Josifu trideset godina kad izadje pred Faraona cara misirskog. I otišavši od Faraona obidje svu zemlju misirsku.
47. I za sedam rodnih godina rodi zemlja svašta izobila.
48. I stade Josif kupiti za tih sedam godina svakog žita što beše po zemlji misirskoj, i snositi žito u gradove; u svaki grad snošaše žito s njiva koje behu oko njega.
49. Tako nakupi Josif žita vrlo mnogo koliko je peska morskog, tako da ga presta meriti, jer mu ne beše broja.
50. I dokle još ne nasta gladna godina, rodiše se Josifu dva sina, koje mu rodi Aseneta kæi Potifere sveštenika onskog.
51. I prvencu nadede Josif ime Manasija, govoreæi: Jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju i sav dom oca svog.
52. A drugom nadede ime Jefrem, govoreæi: Jer mi Bog dade da rastem u zemlji nevolje svoje.
53. Ali prodje sedam godina rodnih u zemlji misirskoj;
54. I nasta sedam godina gladnih, kao što je Josif napred kazao. I beše glad po svim zemljama, a po svoj zemlji misirskoj beše hleba.
55. Ali najposle nasta glad i po svoj zemlji misirskoj, i narod povika k Faraonu za hleb; a Faraon reèe svima Misircima: Idite k Josifu, pa šta vam on kaže ono èinite.
56. I kad glad beše po svoj zemlji, otvori Josif sve žitnice, i prodavaše Misircima. I glad posta vrlo velika u zemlji misirskoj.
57. I iz svih zemalja dolažahu u Misir k Josifu da kupuju; jer posta glad u svakoj zemlji.
←  Genesis (41/50)  →