←  Genesis (3/50)  →
1. Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reèe ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?
2. A žena reèe zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu;
3. Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
4. A zmija reèe ženi: Neæete vi umreti;
5. Nego zna Bog da æe vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oèi, pa æete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.
6. I žena videæi da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.
7. Tada im se otvoriše oèi, i videše da su goli; pa spletoše lišæa smokovog i naèiniše sebi pregaèe.
8. I zaèuše glas Gospoda Boga, koji idjaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga medju drveta u vrtu.
9. A Gospod Bog viknu Adama i reèe mu: Gde si?
10. A on reèe: Èuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.
11. A Bog reèe: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?
12. A Adam reèe: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.
13. A Gospod Bog reèe ženi: Zašto si to uèinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh.
14. Tada reèe Gospod Bog zmiji: Kad si to uèinila, da si prokleta mimo svako živinèe i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vuèeš i prah da jedeš do svog veka.
15. I još meæem neprijateljstvo izmedju tebe i žene i izmedju semena tvog i semena njenog; ono æe ti na glavu stajati a ti æeš ga u petu ujedati.
16. A ženi reèe: Tebi æu mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama æeš decu radjati, i volja æe tvoja stajati pod vlašæu muža tvog, i on æe ti biti gospodar.
17. Pa onda reèe Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom æeš se od nje hraniti do svog veka;
18. Trnje i korov æe ti radjati, a ti æeš jesti zelje poljsko;
19. Sa znojem lica svog ješæeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah æeš se vratiti.
20. I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.
21. I naèini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuèe ih u njih.
22. I reèe Gospod Bog: Eto, èovek posta kao jedan od nas znajuæi šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi.
23. I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet;
24. I izagnav èoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim maèem, koji se vijaše i tamo i amo, da èuva put ka drvetu od života.
←  Genesis (3/50)  →