←  Ezekiel (31/48)  →
1. A jedanaeste godine, treæeg meseca, prvog dana, dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, kaži Faraonu caru misirskom i narodu njegovom: Na šta si nalik u velièini svojoj?
3. Eto, Asirac beše kedar na Livanu, lepih grana i debelog hlada i visokog rasta, kome vrhovi behu medju gustim granama.
4. Voda ga odgoji, bezdana ga uzvisi; ona rekama svojim teèaše oko njegovog stabla i puštaše potoke svoje k svim drvetima poljskim.
5. Zato rast njegov nadvisi sva drveta poljska, i umnožiše se grane njegove, i od mnoštva vode raširiše se odvode njegove kad ih puštaše.
6. Na granama njegovim vijahu gnezda sve ptice nebeske, i pod granama njegovim sve zveri poljske ležahu se, i u hladu njegovom sedjahu svi veliki narodi.
7. I beše lep velièinom svojom i dužinom grana svojih, jer mu koren beše kod velike vode.
8. Kedri u vrtu Božjem ne mogahu ga zakloniti, jele ne mogahu se izjednaèiti s njegovim granama, i javori ne behu kao ogranci njegovi; nijedno drvo u vrtu Božjem ne beše na lepotu tako kao on.
9. Uèinih ga lepog mnoštvom grana da mu zavidjahu sva drveta edemska što behu u vrtu Božjem.
10. Zato ovako veli Gospod Gospod: Što je visok narastao, i digao vrh svoj medju guste grane, i srce se njegovo ponelo visinom njegovom,
11. Zato ga dadoh u ruku najsilnijem medju narodima da èini s njim šta hoæe, odvrgoh ga za bezbožnost njegovu.
12. I tudjinci, najljuæi izmedju naroda, posekoše ga i ostaviše ga; grane mu popadaše po gorama i po svim dolinama, i ogranci mu se izlomiše po svim potocima na zemlji; i svi narodi zemaljski otidoše iz hlada njegovog i ostaviše ga.
13. Na izvaljenom panju njegovom stanuju sve ptice nebeske, i na granama su njegovim sve zveri poljske,
14. Da se ne ponosi visinom svojom ni jedno drvo kraj vode i ne diže vrha svog medju guste grane, i od svih što se natapaju da se ni jedno ne uzda u sebe radi svoje velièine; jer su svi predani na smrt, baèeni u najdonji kraj zemlje medju sinove ljudske s onima koji silaze u jamu.
15. Ovako veli Gospod Gospod: U koji dan sidje u grob, uèinih žalost, pokrih bezdanu njega radi, i ustavih reke njene, i velika voda stade, i rascvelih za njim Livan, i sva drveta poljska povenuše za njim.
16. Praskom padanja njegovog ustresoh narode, kad ga svalih u grob s onima koji silaze u jamu; i utešiše se na najdonjoj strani zemlje sva drveta edemska, što je najbolje i najlepše na Livanu, sva što se natapahu.
17. I oni sidjoše s njim u grob k onima što su pobijeni maèem, i mišica njegova, i koji sedjahu u hladu njegovom medju narodima.
18. Na koje si medju drvetima edemskim nalik slavom i velièinom? Ali æeš biti oboren s drvetima edemskim u najdonji kraj zemlje, medju neobrezanima æeš ležati s onima koji su pobijeni maèem. To je Faraon i sav narod njegov, govori Gospod Gospod.
←  Ezekiel (31/48)  →