←  Ezekiel (12/48)  →
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, usred doma odmetnièkog sediš, koji ima oèi da vidi i ne vidi, ima uši da èuje i ne èuje; jer su dom odmetnièki.
3. Zato ti, sine èoveèji, spremi šta treba za seobu, i seli se obdan na njihove oèi; i iseli se iz svog mesta na drugo mesto na njihove oèi, ne bi li videli, jer su dom odmetnièki.
4. I iznesi stvari svoje kao kad se ko seli obdan na njihove oèi, a sam izidji uveèe na njihove oèi kao oni koji se sele.
5. Na njihove oèi prokopaj zid i iznesi svoje stvari.
6. Na njihove oèi digni na ramena i iznesi po mraku, lice svoje pokrij da ne vidiš zemlje, jer te dadoh da budeš znak u domu Izrailjevom.
7. I uèinih tako kako mi se zapovedi; stvari svoje iznesoh obdan kao kad se seli; a uveèe prokopah zid rukom; i po mraku iznesoh na ramenima noseæi na njihove oèi.
8. A u jutru dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
9. Sine èoveèji, reèe li ti dom Izrailjev, dom odmetnièki: Šta radiš?
10. Reci im: Ovako veli Gospod Gospod: Ovo je breme za kneza, koji je u Jerusalimu, i za sav dom Izrailjev što je onde.
11. Reci: Ja sam vam znak, kako ja uèinih tako æe im biti; preseliæe se i otiæi u ropstvo.
12. I knez koji je medju njima noseæi na ramenima po mraku æe izaæi; oni æe prokopati zid da iznesu, on æe pokriti lice svoje da ne vidi zemlje oèima.
13. Ali æu mu razapeti mrežu svoju i uhvatiæe se u zamku moju, i odvešæu ga u Vavilon, u zemlju haldejsku, ali je neæe videti, a onde æe umreti.
14. I sve koji su oko njega, pomoænike njegove, i svu vojsku njegovu, rasejaæu u sve vetrove, i izvuæi æu maè za njima.
15. I poznaæe da sam ja Gospod, kad ih rasejem po narodima, i razaspem po zemljama.
16. A ostaviæu ih nekoliko ljudi koji æe ostati od maèa i od gladi i od pomora da pripovedaju sve gadove svoje medju narodima u koje otidu; i poznaæe da sam ja Gospod.
17. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
18. Sine èoveèji, hleb svoj jedi prezajuæi i vodu svoju pij drhæuæi i brinuæi se.
19. I reci narodu zemaljskom: Ovako veli Gospod Gospod za stanovnike jerusalimske, za zemlju Izrailjevu: hleb æe svoj jesti u brizi i vodu æe svoju piti prepadajuæi se, jer æe zemlja opusteti i ostati bez svega što je u njoj za bezakonje svih koji žive u njoj.
20. I gradovi u kojima žive opusteæe, i zemlja æe biti pusta, i poznaæete da sam ja Gospod.
21. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
22. Sine èoveèji, kakva je to prièa u vas o zemlji Izrailjevoj što govorite: Protežu se dani, i od utvare neæe biti ništa?
23. Zato im reci: Ovako veli Gospod Gospod: Ukinuæu tu prièu i neæu je više govoriti u Izrailju; nego im reci: Blizu su dani i reè svake utvare.
24. Jer neæe više biti u domu Izrailjevom zaludne utvare ni gatanja kojim se laska.
25. Jer æu ja, Gospod, govoriti i šta kažem zbiæe se; neæe se više odgadjati, nego za vašeg vremena, dome odmetnièki, reæi æu reè i izvršiæu je, govori Gospod Gospod.
26. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
27. Sine èoveèji, gle, dom Izrailjev govori: Utvara koju taj vidi, do nje ima mnogo vremena, i za daleko vreme taj prorokuje.
28. Zato im reci: Ovako veli Gospod Gospod: Neæe se više odgadjati ni jedna moja reè; reè koju kažem zbiæe se, govori Gospod Gospod.
←  Ezekiel (12/48)  →