Ezekiel (1/48)

Ezekiel (1/48) →

Godine tridesete, meseca èetvrtog, petog dana, kad bejah medju robljem na reci Hevaru, otvoriše se nebesa, i videh utvare Božje.

Petog dana tog meseca, pete godine od kako se zarobi car Joahin,

Dodje reè Gospodnja Jezekilju sinu Vuzijevom, svešteniku, u zemlji haldejskoj na reci Hevaru, i onde dodje ruka Gospodnja nada nj.

I videh, i gle, silan vetar dolažaše od severa, i velik oblak i oganj koji se razgorevaše, i oko njega svetlost, a isred ognja kao jaka svetlost;

Isred njega još kao èetiri životinje, koje na oèi behu nalik na èoveka;

I u svake behu èetiri lica, i èetiri krila u svake;

I noge im behu prave, a u stopalu behu im noge kao u teleta; i sevahu kao ugladjena bronza.

I ruke im behu èoveèje pod krilima nad èetiri strane, i lica im i krila behu na èetiri strane.

Sastavljena im behu krila jedno s drugim; i ne okretahu se iduæi, nego svaka idjaše na prema se.

10.

I lice beše u sve èetiri lice èoveèje i lice lavovo s desne strane, a s leve strane lice volujsko i lice orlovo u sve èetiri.

11.

I lica im i krila behu razdeljena ozgo; u svake se dva krila sastavljahu jedno s drugim, a dva pokrivahu im telo.

12.

I svaka idjaše pravo na prema se; idjahu kuda duh idjaše, i ne okretahu se iduæi.

13.

I na oèi behu te životinje kao živo ugljevlje, gorahu na oèi kao sveæe; taj oganj prolažaše izmedju životinja i svetljaše se, i iz ognja izlažaše munja.

14.

I životinje trèahu i vraæahu se kao munja.

15.

I kad gledah životinje, gle, toèak jedan beše na zemlji uza svaku životinju prema èetiri lica njihova.

16.

Oblièjem i napravom behu toèkovi kao boje hrisolitove, i sva èetiri behu jednaka, i oblièjem i napravom behu kao da je jedan toèak u drugom.

17.

Kad idjahu, idjahu sva èetiri svaki na svoju stranu, i iduæi ne skretahu.

18.

I naplaci im behu visoki strahota; i behu naplaci puni oèiju unaokolo u sva èetiri.

19.

I kad idjahu životinje, idjahu i toèkovi uz njih; i kad se životinje podizahu od zemlje, podizahu se i toèkovi.

20.

Kuda duh idjaše, onamo idjahu, i podizahu se toèkovi prema njima, jer duh životinjski beše u toèkovima.

21.

Kad one idjahu, idjahu i oni; i kad one stajahu, stajahu i oni; i kad se one podizahu od zemlje, podizahu se i toèkovi prema njima, jer duh životinjski beše u toèkovima.

22.

A nad glavama životinjama beše kao nebo, po vidjenju kao kristal, strašno, razastrto ozgo, nad glavama njihovim.

23.

A pod tim nebom behu im krila pružena, jedno prema drugom, a dva krila svakoj pokrivahu telo.

24.

I èuh huku krila njihovih kad idjahu kao da beše huka velike vode, kao glas Svemoguæeg i kao graja u logoru; i kad stajahu, spuštahu krila.

25.

I kad stavši spuštahu krila, èujaše se glas ozgo iz neba, koje beše nad glavama njihovim.

26.

I ozgo na onom nebu što im beše nad glavama, beše kao presto, po vidjenju kao kamen safir, i na prestolu beše po oblièju kao èovek.

27.

I videh kao jaku svetlost, i u njoj unutra kao oganj naokolo, od bedara gore, a od bedara dole videh kao oganj i svetlost oko njega.

28.

Kao duga u oblaku kad je kiša, takva na oèi beše svetlost unaokolo. To beše vidjenje slave Božje na oèima; i kad videh, padoh na lice svoje, i èuh glas Nekoga koji govoraše.

Ezekiel (1/48) →