←  Deuteronomy (32/34)  →
1. Slušaj, nebo, govoriæu; i zemlja neka èuje govor usta mojih.
2. Neka se spusti kao dažd nauka moja, i neka padne kao rosa govor moj, kao sitan dažd na mladu travu i kao krupan dažd na odraslu travu.
3. Jer æu javljati ime Gospodnje; velièajte Boga našeg.
4. Delo je te Stene savršeno, jer su svi putevi Njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.
5. Oni se pokvariše prema Njemu; njihovo nevaljalstvo nije nevaljalstvo sinova Njegovih; to je rod zao i pokvaren.
6. Tako li vraæate Gospodu, narode ludi i bezumni? Nije li On Otac tvoj koji te je zadobio? On te je naèinio i stvorio.
7. Opomeni se nekadašnjih dana, pogledajte godine svakog veka; pitaj oca svog i on æe ti javiti, starije svoje i kazaæe ti.
8. Kad Višnji razdade nasledstvo narodima, kad razdeli sinove Adamove, postavi medje narodima po broju sinova Izrailjevih.
9. Jer je deo Gospodnji narod Njegov, Jakov je uže nasledstva Njegovog.
10. Nadje ga u zemlji pustoj, na mestu strašnom gde buèi pustoš; vodi ga unaokolo, uèi ga i èuva kao zenicu oka svog.
11. Kao što orao izmamljuje orliæe svoje, diže se nad ptiæima svojim, širi krila svoja, uzima ih i nosi na krilima svojim,
12. Tako ga Gospod vodjaše, i s njim ne beše tudjeg boga;
13. Vodjaše ga na visine zemaljske da jede rod poljski, i davaše mu da sisa med iz stene i ulje iz tvrdog kamena,
14. Maslo od krava i mleko od ovaca s pretilinom od jaganjaca i ovnova vasanskih i jaraca, sa srcem zrna pšeniènih; i pio si vino, krv od groždja.
15. Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stenu spasenja svog.
16. Na revnost razdražiše Ga tudjim bogovima, gadovima razgneviše Ga.
17. Prinosiše žrtve djavolima, ne Bogu, bogovima, kojih nisu znali, novim, koji iz bliza dodjoše, kojih se nisu strašili oci vaši.
18. Stenu koja te je rodila zaboravio si; zaboravio si Boga Stvoritelja svog.
19. Kad to vide Gospod, razgnevi se na sinove svoje i na kæeri svoje,
20. I reèe: Sakriæu od njih lice svoje, videæu kakav æe im biti posledak, jer su rod pokvaren, sinovi u kojima nema vere.
21. Oni me razdražiše na revnost onim što nije Bog, razgneviše svojim taštinama; i ja æu njih razdražiti na revnost onim koji nije narod, narodom ludim razljutiæu ih.
22. Jer se oganj razgoreo u gnevu mom, i goreæe do najdubljeg pakla; spaliæe zemlju i rod njen, i popaliæe temelje brdima.
23. Zgrnuæu na njih zla, strele svoje pobacaæu na njih.
24. Glad æe ih cediti, vruæice i ljuti pomori proždiraæe ih; i zube zverske poslaæu na njih i jed zmija zemaljskih.
25. Spolja æe ih ubijati maè, a po kletima strah, i momka i devojku, dete na sisi i sedog èoveka.
26. Rekao bih: Rasejaæu ih po svim uglovima zemaljskim, uèiniæu da nestane spomen njihov izmedju ljudi,
27. Da mi nije do mržnje neprijateljeve, da se ne bi neprijatelji njihovi poneli i rekli: Ruka se naša uzvisila, a nije Gospod uèinio sve ovo.
28. Jer su narod koji propada sa svojih namera, i nema u njih razuma.
29. Kamo da su pametni, da razumeju ovo, i gledaju na kraj svoj!
30. Kako bi jedan gonio hiljadu a dvojica terala deset hiljada, da ih nije stena njihova prodala i Gospod ih predao?
31. Jer stena njihova nije kao naša Stena; neprijatelji naši neka budu sudije.
32. Jer je èokot njihov od èokota sodomskog i iz polja gomorskog; groždje je njihovo groždje otrovno, puca su mu gorka.
33. Vino je njihovo otrov zmajevski, i ljuti jed aspidin.
34. Nije li to sakriveno kod mene, zapeèaæeno u riznicama mojim?
35. Moja je osveta i plata, u svoje vreme popuznuæe noga njihova, jer je blizu dan propasti njihove, i ide brzo šta æe ih zadesiti.
36. Sudiæe Gospod narodu svom, i žao æe mu biti sluga Njegovih, kad vidi da je prošla snaga i da nema ništa ni od uhvaæenog ni od ostavljenog.
37. I reæi æe: Gde su bogovi njihovi? Stena u koju se uzdaše?
38. Koji salo od žrtava njegovih jedoše i piše vino od naliva njihovih. Neka ustanu i pomognu vam, i neka vam budu zaklon.
39. Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljujem, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.
40. Jer podižem k nebu ruku svoju i kažem: Ja sam živ doveka.
41. Ako naoštrim sjajni maè svoj i uzmem u ruku sud, uèiniæu osvetu na neprijateljima svojim i vratiæu onima koji mrze na me.
42. Opojiæu strele svoje krvlju, i maè æe se moj najesti mesa, krvlju iseèenih i zarobljenih, kad poènem osvetu na neprijateljima.
43. Veselite se narodi s narodom Njegovim, jer æe pokajati krv sluga svojih, i osvetiæe se neprijateljima svojim, i oèistiæe zemlju svoju i narod svoj.
44. I dodje Mojsije i izgovori sve reèi pesme ove narodu, on i Isus, sin Navin.
45. A kad izgovori Mojsije sve reèi ove svemu Izrailju,
46. Reèe im: Privijte srce svoje k svim reèima koje vam ja danas zasvedoèavam, i kazujte ih sinovima svojim da bi držali sve reèi ovog zakona i tvorili ih.
47. Jer nije prazna reè da za nju ne marite, nego je život vaš; i tom æete reèju produžiti dane svoje na zemlji, u koju idete preko Jordana da je nasledite.
48. U isti dan reèe Gospod Mojsiju govoreæi:
49. Izidji na ovu goru avarimsku, na goru Navav, koja je u zemlji moavskoj prema Jerihonu, i vidi zemlju hanansku koju dajem sinovima Izrailjevim u državu.
50. I umri na gori na koju izidješ, i priberi s k rodu svom, kao što je umro Aron, brat tvoj na gori Oru i pribrao se k rodu svom.
51. Jer mi zgrešiste medju sinovima Izrailjevim na vodi od svadje u Kadisu u pustinji Sinu, što me ne proslaviste medju sinovima Izrailjevim.
52. Pred sobom æeš videti zemlju, ali neæeš u nju uæi, u zemlju koju dajem sinovima Izrailjevim.
←  Deuteronomy (32/34)  →