←  Acts (5/28)  →
1. A jedan èovek, po imenu Ananija, sa ženom svojom Sapfirom prodade njivu,
2. I sakri od novaca sa znanjem i žene svoje, i donesavši jedan deo metnu apostolima pred noge.
3. A Petar reèe: Ananija! Zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu?
4. Kad je bila u tebe ne beše li tvoja? I kad je prodade ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Ljudima nisi slagao nego Bogu.
5. A kad èu Ananija reèi ove pade i izdahnu; i udje veliki strah u sve koji slušahu ovo.
6. A momci ušavši uzeše ga i iznesoše te zakopaše.
7. A kad prodje oko tri sata, udje i žena njegova ne znajuæi šta je bilo.
8. A Petar joj odgovori: Kaži mi jeste li za toliko dali njivu? A ona reèe: Da, za toliko.
9. A Petar joj reèe: Zašto se dogovoriste da iskušate Duha Gospodnjeg? Gle noge onih koji tvog muža zakopaše pred vratima su, i izneæe te.
10. I odmah padnu pred nogama njegovim i izdahnu. A momci ušavši nadjoše je mrtvu i iznesoše je i zakopaše kod muža njena.
11. I udje veliki strah u svu crkvu i u sve koji èuše ovo.
12. A rukama apostolskim uèiniše se mnogi znaci i èudesa medju ljudima; i behu svi jednodušno u tremu Solomunovom.
13. A od ostalih niko ne smejaše pristupiti njima; nego ih hvaljaše narod.
14. A sve više pristajahu oni koji verovahu Gospoda, mnoštvo ljudi i žena,
15. Tako da i po ulicama iznošahu bolesnike i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prodje Petar barem senka njegova osenila koga od njih.
16. A dolažahu mnogi i iz okolnih gradova u Jerusalim, i donošahu bolesnike i koje muèahu neèisti duhovi; i svi ozdravljahu.
17. Ali ustade poglavar sveštenièki i svi koji behu s njim, od jeresi sadukejske, i napuniše se zavisti,
18. I digoše ruke svoje na apostole, i metnuše ih u opšti zatvor.
19. A andjeo Gospodnji otvori noæu vrata tamnièka, i izvedavši ih reèe:
20. Idite i stanite u crkvi te govorite narodu sve reèi ovog života.
21. A kad oni èuše, udjoše ujutru u crkvu, i uèahu. A kad dodje poglavar sveštenièki i koji behu s njim, sazvaše sabor i sve starešine od sinova Izrailjevih, i poslaše u tamnicu da ih dovedu.
22. A kad sluge otidoše, ne nadjoše ih u tamnici; onda se vratiše i javiše im
23. Govoreæi: Tamnicu nadjosmo zakljuèanu sa svakom tvrdjom i èuvare gde stoje pred vratima; ali kad otvorismo, unutra nijednog ne nadjosmo.
24. A kad èuše ove reèi poglavar sveštenièki i vojvoda crkveni i ostali glavari sveštenièki, ne mogahu im se naèuditi šta bi to sad bilo.
25. A neko dodje i javi im govoreæi: Eno oni ljudi što ih baciste u tamnicu, stoje u crkvi i uèe narod.
26. Tada otide vojvoda s momcima i dovede ih ne na silu: jer se bojahu naroda da ih ne pobije kamenjem.
27. A kad ih dovedoše, postaviše ih pred sabor, i zapita ih poglavar sveštenièki govoreæi:
28. Ne zapretismo li vam oštro da ne uèite u ovo ime? I gle, napuniste Jerusalim svojom naukom, i hoæete da bacite na nas krv ovog èoveka.
29. A Petar i apostoli odgovarajuæu rekoše: Veæma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.
30. Bog otaca naših podiže Isusa, kog vi ubiste obesivši na drvo.
31. Ovog Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.
32. I mi smo Njegovi svedoci ovih reèi i Duh Sveti kog Bog dade onima koji se Njemu pokoravaju.
33. A kad oni èuše vrlo se rasrdiše, i mišljahu da ih pobiju.
34. Ali onda ustade u skupštini jedan farisej po imenu Gamaliilo, zakonik, poštovan od svega naroda, i zapovedi da apostoli malo izidju napolje,
35. Pa reèe njima: Ljudi Izrailjci! Gledajte dobro za ove ljude šta æete èiniti;
36. Jer pre ovih dana usta Tevda, govoreæi da je on nešto, za kojim pristade ljudi na broj oko èetiri stotine; on bi ubijen, i svi koji ga slušahu razidjoše se i propadoše.
37. Potom usta Juda Galilejac, u dane prepisa, i odvuèe dosta ljudi za sobom; i on pogibe, i svi koji ga slušahu razasuše se.
38. I sad vam kažem: prodjite se ovih ljudi i ostavite ih; jer ako bude od ljudi ovaj savet ili ovo delo, pokvariæe se.
39. Ako li je od Boga, ne možete ga pokvariti, da se kako ne nadjete kao bogoborci.
40. Onda ga poslušaše, i dozvavši apostole izbiše ih, i zapretiše im da ne govore u ime Isusovo, i otpustiše ih.
41. A oni onda otidoše od sabora radujuæi se što se udostojiše primiti sramotu za ime Gospoda Isusa.
42. A svaki dan u crkvi i po kuæama ne prestajahu uèiti i propovedati jevandjelje o Isusu Hristu.
←  Acts (5/28)  →