←  Acts (27/28)  →
1. I kao što bi odredjeno da idemo u Talijansku, predaše i Pavla i druge neke sužnje kapetanu, po imenu Juliju, od æesareve èete.
2. A kad udjosmo u ladju adramitsku da plovimo u azijska mesta, otiskosmo se; i s nama beše Aristarh Makedonac iz Soluna.
3. I drugi dan dodjosmo u Sidon. I Julije držaše Pavla lepo, i dopusti mu da odlazi k svojim prijateljima i da ga poslužuju.
4. I odande odvezavši se doplovismo u Kipar, jer vetrovi behu protivni.
5. I preplovivši puèinu kilikijsku i pamfilijsku dodjosmo u Miru likijsku.
6. I onde našavši kapetan ladju aleksandrijsku koja plovi u Talijansku, metnu nas u nju.
7. I plovivši mnogo dana sporo, i jedva došavši prema Knidu, jer nam vetar ne davaše, doplovismo pod Krit kod Salmone.
8. I jedva se vozeæi pored kraja, dodjosmo na jedno mesto koje se zove Dobra Pristaništa, kod kog blizu beše grad Laseja.
9. A pošto prodje mnogo vremena, i veæ plovljenje ne beše bez straha, jer i post veæ beše prošao, savetovaše Pavle
10. Govoreæi im: Ljudi! Vidim da æe plovljenje biti s mukom i velikom štetom ne samo tovara i ladje nego i duša naših.
11. Ali kapetan posluša veæma krmanoša i gospodara od ladje negoli Pavlove reèi.
12. A ne buduæi pristanište zgodno za zimovnik, savetovahu mnogi da se odvezu odande, ne bi li kako mogli doæi do Finika, i onde da zimuju u pristaništu kritskom, koje gleda k jugu i k zapadu.
13. I kad dunu jug, mišljahu da im se volja ispuni, i podignuvši jedra plovljahu pokraj Krita.
14. Ali ne zadugo potom dunu, nasuprot njemu, buran vetar koji se zove Evroklidon.
15. A kad se ladja ote, i ne mogaše se vetru protiviti, predadosmo je valovima i nošahu nas.
16. A kad prodjosmo mimo jedno ostrvo koje se zove Klauda, jedva mogosmo udržati èamac,
17. Koji izvukavši, svakojako pomagahu, te ga privezasmo odozgo za ladju; a bojeæi se da ne udari na prud, spustismo jedra, i tako se plavljasmo.
18. A kad nam veoma dosadjivaše bura sutradan izbacivahu tovare.
19. I u treæi dan svojim rukama izbacismo alat ladjarski.
20. A kad se ni sunce ni zvezde za mnogo dana ne pokazaše, i bura ne mala navalila, beše propala sva nada da æemo se izbaviti.
21. I kad se zadugo nije jelo, onda Pavle stavši preda njih reèe: Trebaše dakle, o ljudi! Poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete.
22. I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer nijedna duša od vas neæe propasti osim ladje;
23. Jer u ovu noæ stade preda me andjeo Boga kog sam ja i kome služim,
24. Govoreæi: Ne boj se, Pavle! Valja ti doæi pred æesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom.
25. Zato ne bojte se, ljudi; jer verujem Bogu da æe tako biti kao što mi bi reèeno.
26. Ali valja nam doæi na jedno ostrvo.
27. A kad bi èetrnaesta noæ, i mi se u ponoæi plavljasmo po adrijanskoj puèini, pomisliše ladjari da se približuju k nekakvoj zemlji.
28. I izmerivši dubinu nadjoše dvadeset hvati; i prošavši malo opet izmeriše, i nadjoše petnaest hvati.
29. Onda bojeæi se da kako ne udare na prudovita mesta baciše sa stražnjeg kraja ladje èetiri lengera, pa se moljasmo Bogu da svane.
30. A kad ladjari gledahu da pobegnu iz ladje, i spustiše èamac u more izgovarajuæi se kao da hoæe s prednjeg kraja da spuste lengere,
31. Reèe Pavle kapetanu i vojnicima: Ako ovi ne ostanu u ladji, vi ne možete živi ostati.
32. Tada vojnici odrezaše uža na èamcu i pustiše ga te pade.
33. A kad htede da svane, moljaše Pavle sve da jedu, govoreæi: Èetrnaesti je dan danas kako èekate i ne jeduæi živite ništa ne okusivši.
34. Zato vas molim da jedete: jer je to za vaše zdravlje. A ni jednom od vas dlaka s glave neæe otpasti.
35. I rekavši ovo uze hleb, i dade hvalu Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti.
36. Onda se svi razveselivši i oni jedoše.
37. A u ladji beše nas duša svega dvesta i sedamdeset i šest.
38. I nasitivši se jela, olakšaše ladju izbacivši pšenicu u more.
39. A kad bi dan ne poznavahu zemlje; nego ugledaše nekakav zaliv s peskom, na koji se dogovoriše ako bude moguæe, da izvuku ladju.
40. I podignuvši lengere vožahu se po moru, i odrešivši uža na krmama, i raširivši malo jedro prema vetriæu koji duvaše, vožasmo se kraju.
41. A kad dodjosmo kao na jedan jezik, gde se more kao razdeljuje, nasadi se ladja; i prednji kraj, koji se nasadi, osta tvrd da se ne može pomaknuti, a krma se razbijaše od sile valova.
42. A vojnici se dogovoriše da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne uteèe.
43. Ali kapetan želeæi saèuvati Pavla zabrani njihov dogovor, i zapovedi onima koji znahu plivati da iskoèe najpre, i da izidju na zemlju;
44. A ostali jedni na daskama a jedni na èemu od ladje. I tako izidjoše svi živi na zemlju.
←  Acts (27/28)  →