←  Acts (13/28)  →
1. A u crkvi koja beše u Antiohiji behu neki proroci i uèitelji, to jest: Varnava i Simeun koji se zvaše Nigar, i Lukije Kirinac, i Manail odgajeni s Irodom èetvorovlasnikom, i Savle.
2. A kad oni služahu Gospodu i pošæahu, reèe Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah.
3. Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih, i otpustiše ih.
4. Ovi dakle poslani od Duha Svetog sidjoše u Seleukiju, i odande otploviše u Kipar.
5. I došavši u Salamin javiše reè Božju u zbornicama jevrejskim; a imahu i Jovana slugu.
6. A kad prodjoše ostrvo tja do Pafa, nadjoše nekakvog èoveka vraèara, i lažnog proroka, Jevrejina, kome beše ime Varisus,
7. Koji beše s namesnikom Srdjem Pavlom, èovekom razumnim. Ovaj dozvavši Varnavu i Savla zaiska da èuje reè Božju.
8. A Elima vraèar (jer to znaèi ime njegovo) stade im se suprotiti, gledajuæi da odvrati namesnika od vere.
9. A Savle koji se zvaše i Pavle, pun Duha Svetog pogledavši na nj
10. Reèe: O napunjeni svakog lukavstva i svake pakosti, sine djavolji! Neprijatelju svake pravde! Zar ne prestaješ kvariti prave puteve Gospodnje?
11. I sad eto ruke Gospodnje na te, i da budeš slep da ne vidiš sunce za neko vreme. I ujedanput napade na nj mrak i tama, i pipajuæi tražaše vodju.
12. Tada namesnik, kad vide šta bi, verova, diveæi se nauci Gospodnjoj.
13. A kad se Pavle sa svojim društvom odveze iz Pafa, dodjoše u Pergu pamfilijsku; a Jovan se odvoji od njih, i vrati se u Jerusalim.
14. A oni otišavši iz Perge dodjoše u Antiohiju pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotni sedoše.
15. A po èitanju zakona i proroka poslaše starešine zbornièke k njima govoreæi: Ljudi braæo! Ako je u vama reè utehe za narod, govorite.
16. A Pavle ustavši i mahnuvši rukom reèe: Ljudi Izrailjci i koji se Boga bojite! Èujte.
17. Bog naroda ovog izabra oce naše, i podiže narod kad behu došljaci u zemlji misirskoj, i rukom visokom izvede ih iz nje.
18. I do èetrdeset godina prehrani ih u pustinji.
19. I zatrvši sedam naroda u zemlji hananskoj na kocke razdeli im zemlju njihovu.
20. I potom na èetiri stotine i pedeset godina dade im sudije do Samuila proroka.
21. I od tada iskaše cara, i dade im Bog Saula, sina Kisovog, èoveka od kolena Venijaminovog, za èetrdeset godina.
22. I uklonivši njega podiže im Davida za cara, kome i reèe svedoèeæi: Nadjoh Davida sina Jesejevog, èoveka po srcu mom, koji æe ispuniti sve volje moje.
23. Od njegovog semena podiže Bog po obeæanju Izrailju spasa Isusa;
24. Kad Jovan pred Njegovim dolaskom propoveda krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevom.
25. I kad svršivaše Jovan teèenje svoje, govoraše: Ko mislite da sam ja nisam ja; nego evo ide za mnom, kome ja nisam dostojan razrešiti remen na obuæi Njegovoj.
26. Ljudi braæo! Sinovi roda Avraamovog, i koji se medju vama Boga boje! Vama se posla reè ovog spasenja.
27. Jer oni što žive u Jerusalimu, i knezovi njihovi, ne poznaše Ovog i glasove proroèke koji se èitaju svake subote, osudivši Ga izvršiše.
28. I ne našavši nijedne krivice smrtne moliše Pilata da Ga pogubi.
29. I kad svršiše sve što je pisano za Njega, skinuše Ga s drveta i metnuše u grob.
30. A Bog vaskrse Ga iz mrtvih.
31. I pokaziva se mnogo dana onima što izlaziše s Njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci Njegovi pred narodom.
32. I mi vam javljamo obeæanje koje bi oèevima našim da je ovo Bog ispunio nama, deci njihovoj, podignuvši Isusa;
33. Kao što je napisano i u drugom psalmu: Ti si moj Sin, ja Te danas rodih.
34. A da Ga iz mrtvih vaskrse da se više ne vrati u truljenje ovako kaže: Daæu vam svetinju Davidovu vernu.
35. Zato i na drugom mestu govori: Neæeš dati da Tvoj Svetac vidi truljenje.
36. Jer David posluživši rodu svom po volji Božjoj umre, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truljenje.
37. A kog Bog podiže ne vide truljenje.
38. Tako da vam je na znanje, ljudi braæo! Da se kroza Nj vama propoveda oproštenje greha.
39. I od svega, od èega se ne mogoste opravdati u zakonu Mojsijevom, opravdaæe se u Njemu svaki koji veruje.
40. Gledajte dakle da ne dodje na vas ono što je kazano u prorocima:
41. Vidite, nemarljivi! I èudite se, i nek vas nestane; jer ja èinim delo u vaše dane, delo koje neæete verovati ako vam ko uskazuje.
42. A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove reèi u drugu subotu govore.
43. A kad se sabor razidje, podjoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnih došljaka; a oni govoreæi im svetovahu ih da ostanu u blagodati Božjoj.
44. A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da èuju reèi Božje.
45. A kad videše Jevreji narod, napuniše se zavisti, i govorahu protivno reèima Pavlovim nasuprot govoreæi i huleæi.
46. A Pavle i Varnava oslobodivši se rekoše: Vama je najpre trebalo da se govori reè Božja; ali kad je odbacujete, i sami se pokazujete da niste dostojni veènog života, evo se obræemo k neznabošcima.
47. Jer nam tako zapovedi Gospod: Postavih te za videlo neznabošcima, da budeš spasenje do samog kraja zemlje.
48. A kad èuše neznabošci, radovahu se i slavljahu reè Božju, i verovahu koliko ih beše pripravljeno za život veèni.
49. I reè se Božja raznošaše po svoj okolini.
50. Ali Jevreji podgovoriše pobožne i poštene žene i starešine gradske te podigoše gonjenje na Pavla i Varnavu, i isteraše ih iz svoje zemlje.
51. A oni otresavši na njih prah sa svojih nogu dodjoše u Ikoniju.
52. A uèenici punjahu se radosti i Duha Svetog.
←  Acts (13/28)  →