←  2Kings (6/25)  →
1. A sinovi proroèki rekoše Jelisiju: Gle, mesto gde sedimo pred tobom tesno nam je.
2. Nego hajde da otidemo na Jordan, pa da uzmemo onde svaki po brvno i naèinimo onde mesto gde æemo boraviti. A on reèe: Idite.
3. A jedan reèe: Budi voljan, podji i ti sa slugama svojim. A on reèe: Hoæu.
4. I tako podje s njima. I došavši na Jordan sekoše drva.
5. A kad jedan od njih seèaše drvo, pade mu sekira u vodu; a on povika govoreæi: Avaj gospodaru, još je u naruè uzeta.
6. A èovek Božji reèe mu: Gde je pala? A kad mu pokaza mesto, on odseèe drvo i baci ga onamo, i uèini te sekira ispliva.
7. A on reèe: Uzmi je. I èovek pruži ruku, te je uze.
8. A kad car sirski vojevaše na Izrailja, veæaše sa slugama svojim, i reèe: Tu i tu neka stane vojska moja.
9. A èovek Božji posla k caru Izrailjevom i poruèi: Èuvaj se da ne ideš onuda, jer su onde Sirci u zasedi.
10. I car Izrailjev posla na ono mesto, za koje reèe èovek Božji i opomenu ga, te se èuvaše. I to ne bi jedanput ni dvaputa.
11. I smuti se srce caru sirskom zato, i sazvavši sluge svoje reèe im: Hoæete li mi kazati ko od naših dokazuje caru Izrailjevom?
12. A jedan od sluga njegovih reèe mu: Niko, care gospodaru moj; nego Jelisije prorok u Izrailju dokazuje caru Izrailjevom reèi koje govoriš u ložnici svojoj.
13. Tada reèe: Idite, vidite gde je, da pošaljem da ga uhvate. I javiše mu govoreæi: Eno ga u Dotanu.
14. I posla onamo konje i kola s velikom vojskom; i oni došavši noæu opkoliše grad.
15. A ujutru, sluga èoveka Božijeg ustavši izadje, a to vojska oko grada i konji i kola. I reèe mu sluga: Jaoh gospodaru, šta æemo sad?
16. A on mu reèe: Ne boj se, jer je više naših nego njihovih.
17. I pomoli se Jelisije govoreæi: Gospode, otvori mu oèi da vidi. I Gospod otvori oèi momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija.
18. A kad podjoše Sirci k njemu, pomoli se Jelisije Gospodu i reèe: Oslepi ovaj narod. I oslepi ih po reèi Jelisijevoj.
19. Tada im reèe Jelisije: Nije ovo put, nije ovo grad; hodite za mnom i odvešæu vas èoveku kog tražite. I odvede ih u Samariju.
20. A kad dodjoše u Samariju, reèe Jelisije: Gospode, otvori im oèi da vide. I Gospod im otvori oèi, i videše, a to behu usred Samarije.
21. A car Izrailjev reèe Jelisiju kad ih ugleda: Hoæu li biti, hoæu li biti, oèe moj?
22. A on reèe: Nemoj biti; eda li æeš one pobiti koje zarobiš maèem svojim i lukom svojim? Iznesi im hleba i vode neka jedu i piju, pa onda neka idu gospodaru svom.
23. I ugotovi im gozbu veliku; te jedoše i piše; pa ih otpusti, a oni otidoše gospodaru svom; i otada ne dolaziše èete sirske u zemlju Izrailjevu.
24. A posle toga Ven-Adad, car sirski skupi svu vojsku svoju, i izadje i opkoli Samariju.
25. I nasta velika glad u Samariji, jer gle, beše opkoljena toliko da glava magareæa beše za osamdeset sikala srebra, a èetvrt kava golubinjeg kala za pet sikala srebra.
26. I kad car idjaše po zidovima, jedna žena povika k njemu govoreæi: Pomagaj, care gospodaru!
27. A on reèe: Gospod ti ne pomaže, kako æu ti ja pomoæi? S gumna li, ili iz kace?
28. Još joj reèe car: Šta ti je? A ona reèe: Ova žena reèe mi: Daj sina svog da ga pojedemo danas, a sutra æemo pojesti mog sina.
29. I skuvasmo sina mog i pojedosmo ga, a sutradan rekoh joj: Daj sina svog da ga pojedemo. Ali ona sakri svog sina.
30. A kad car èu reèi ženine, razdre haljine svoje; i kad idjaše po zidu, vide narod gde kostret beše ozdo na telu njegovom.
31. Tada reèe car: Tako da mi uèini Bog i tako da doda ako glava Jelisija sina Safatovog ostane danas na njemu.
32. A Jelisije sedjaše u svojoj kuæi, i starešine sedjahu kod njega. I posla car jednog od onih što stajahu pred njim; a dok još ne dodje poslani k njemu, on reèe starešinama: Vidite li gde onaj krvnièki sin posla da mi odseèe glavu? Gledajte kad dodje poslani, zakljuèajte vrata, i odbijte ga od vrata; eto, i bahat nogu gospodara njegovog za njim.
33. I dok još govoraše s njima, gle, poslani dodje k njemu, i reèe; gle, ovo je zlo od Gospoda; èemu æu se još nadati od Gospoda?
←  2Kings (6/25)  →