←  2Chronicles (32/36)  →
1. Posle tih stvari i pošto se one utvrdiše, dodje Senahirim car asirski, i udje u zemlju Judinu, i opkoli tvrde gradove, i mišljaše ih osvojiti.
2. A kad vide Jezekija gde dodje Senahirim i gde se okrenu da udari na Jerusalim,
3. Uèini veæe s knezovima svojim i s junacima svojim da zaroni izvore vodene, koji behu iza grada, i pomogoše mu.
4. Jer se sabra mnoštvo naroda, te zaroniše sve izvore i potok koji teèe posred zemlje govoreæi: Zašto kad dodju carevi asirski da nadju toliko vode?
5. I ohrabri se, te ozida vas zid oboreni, i podiže kule, i spolja ozida još jedan zid; i utvrdi Milon u gradu Davidovom, i naèini mnogo oružja i štitova.
6. I postavi vojvode nad narodom, i sabra ih k sebi na ulicu kod vrata gradskih, i govori im ljubazno i reèe:
7. Budite slobodni i hrabri, ne bojte se i ne plašite se cara asirskog ni svega mnoštva što je s njim, jer je s nama veæi nego s njim.
8. S njim je mišica telesna a s nama je Gospod Bog naš da nam pomogne i da bije naše bojeve. I narod se osloni na reèi Jezekije cara Judinog.
9. Potom Senahirim car asirski dok beše na Lahisu sa svom silom svojom, posla sluge svoje u Jerusalim k Jezekiji caru Judinom i ka svemu narodu Judinom koji beše u Jerusalimu, i poruèi:
10. Ovako veli Senahirim car asirski: U šta se uzdate, te stojite u Jerusalimu zatvoreni?
11. Ne nagovara li vas Jezekija da vas pomori gladju i žedju govoreæi: Gospod Bog naš izbaviæe nas iz ruke cara asirskog?
12. Nije li taj Jezekija oborio visine njegove i oltare njegove, i zapovedio Judi i Jerusalimljanima govoreæi: Klanjajte se samo pred jednim oltarom i na njemu kadite?
13. Eda li ne znate šta sam uèinio ja i moji stari od svih naroda na zemlji? Jesu li bogovi naroda zemaljskih mogli izbaviti zemlju svoju iz mojih ruku?
14. Koji je izmedju svih bogova onih naroda koje zatrše oci moji, mogao izbaviti svoj narod iz mojih ruku, da bi mogao vaš Bog vas izbaviti iz moje ruke?
15. Nemojte dakle da vas vara Jezekija i da vas tako nagovara, i ne verujte mu; jer nijedan bog nijednog naroda ili carstva nije mogao izbaviti narod svoj iz mojih ruku ni iz ruku mojih otaca, a kamoli æe vaši bogovi izbaviti vas iz mojih ruku?
16. I još više govoriše sluge njegove na Gospoda Boga i na Jezekiju, slugu Njegovog.
17. A i knjigu napisa ružeæi Gospoda Boga Izrailjevog i govoreæi na Nj reèima: Kao što bogovi naroda zemaljskih nisu izbavili svoj narod iz mojih ruku, tako neæe ni Bog Jezekijin izbaviti narod svoj iz mojih ruku.
18. I vikahu glasno judejski narodu jerusalimskom koji beše na zidu da ih uplaše i smetu da bi uzeli grad.
19. I govorahu o Bogu jerusalimskom kao o bogovima naroda zemaljskih, koji su delo ruku èoveèjih.
20. Tada se pomoli toga radi car Jezekija i prorok Isaija sin Amosov, i vapiše k nebu.
21. I posla Gospod andjela, koji pobi sve junake i vojvode i knezove u vojsci cara asirskog, te se vrati sa sramotom u svoju zemlju. I kad udje u kuæu svog boga, ubiše ga onde maèem koji izidjoše iz bedara njegovih.
22. Tako saèuva Gospod Jezekiju i narod jerusalimski od ruku Senahirima cara asirskog i od ruku svih drugih, i èuva ih na sve strane.
23. I mnogi donošahu dare Gospodu u Jerusalim i zaklade Jezekiji caru Judinom; i od tada se uzvisi pred svim narodima.
24. U to vreme razboli se Jezekija na smrt, i pomoli se Gospodu, koji mu progovori i uèini mu èudo.
25. Ali Jezekija ne postupi prema dobru koje mu se uèini, jer se ponese srce njegovo; zato se podiže na nj gnev i na Judu i na Jerusalim.
26. Ali se ponizi Jezekija zato što se beše ponelo srce njegovo, i on i Jerusalimljani, te ne dodje na njih gnev Gospodnji za života Jezekijinog.
27. A imaše Jezekija vrlo veliko blago i slavu; i naèini sebi riznice za srebro i zlato i za drago kamenje i za mirise i za štitove i za svakojake zaklade,
28. I staje za dohode od žita i od vina i od ulja, i staje za svakojaku stoku, i torove za ovce.
29. I gradove sazida sebi, i imaše mnogo stoke, i ovaca i goveda, jer mu Bog dade veoma veliko blago.
30. Isti Jezekija zagradi gornji izvor vode Giona, i pravo je svede dole na zapadnu stranu grada Davidovog; i beše sreæan Jezekija u svakom poslu svom.
31. Samo kad dodjoše poslanici knezova vavilonskih, koji poslaše k njemu da raspitaju za èudo koje bi u zemlji, ostavi ga Bog da bi ga iskušao, da bi se znalo sve što mu je u srcu.
32. A ostala dela Jezekijina i milosti njegove, eto, to je zapisano u utvari proroka Isaije, sina Amosovog i u knjizi o carevima Judinim i Izrailjevim.
33. I poèinu Jezekija kod otaca svojih, i pogreboše ga iznad grobova sinova Davidovih; i uèiniše mu na smrti èast svi Judejci i Jerusalimljani. A na njegovo se mesto zacari Manasija, sin njegov.
←  2Chronicles (32/36)  →