←  2Chronicles (18/36)  →
1. I Josafat imajuæi veliko blago i slavu, oprijatelji se s Ahavom.
2. I posle nekoliko godina otide k Ahavu u Samariju; i nakla mu Ahav mnogo ovaca i volova i narodu koji beše s njim, i nagovaraše ga da podje na Ramot galadski.
3. I reèe Ahav car Izrailjev Josafatu caru Judinom: Hoæeš li iæi sa mnom na Ramot galadski? A on reèe: Ja kao ti, narod moj kao tvoj narod; hoæemo s tobom na vojsku.
4. Još reèe Josafat caru Izrailjevom: Pitaj danas šta æe Gospod reæi.
5. Tada sazva car Izrailjev proroke svoje, èetiri stotine ljudi, i reèe im: Hoæemo li iæi na vojsku na Ramot galadski, ili æu se okaniti? A oni rekoše: Idi, jer æe ga Gospod dati u ruke caru.
6. A Josafat reèe: Ima li tu još koji prorok Gospodnji da ga pitamo?
7. A car reèe Josafatu: Ima još jedan èovek preko kog bismo mogli upitati Gospoda; ali ja mrzim na nj, jer mi ne prorièe dobra nego svagda zlo; to je Miheja sin Jemlin. A Josafat reèe: Neka car ne govori tako.
8. Tada car Izrailjev dozva jednog dvoranina, i reèe mu: Brže dovedi Miheju, sina Jemlinog.
9. A car Izrailjev i Josafat, car Judin sedjahu, svaki na svom prestolu obuèeni u carske haljine, sedjahu na poljani kod vrata samarijskih, i svi proroci prorokovahu pred njima.
10. I Sedekija sin Hananin naèini sebi gvozdene rogove, i reèe: Ovako veli Gospod: Ovim æeš biti Sirce dokle ih ne istrebiš.
11. Tako i svi proroci prorokovahu govoreæi: Idi na Ramot galadski, i biæeš sreæan, jer æe ga Gospod predati caru u ruke.
12. A poslanik koji otide da dozove Miheju reèe mu govoreæi: Evo proroci prorièu svi jednim glasom dobro caru; neka i tvoja reè bude kao njihova, i govori dobro.
13. A Miheja reèe: Tako da je živ Gospod, govoriæu ono što reèe Bog moj.
14. I kad dodje k caru, reèe mu car: Miheja! Hoæemo li iæi na vojsku na Ramot galadski, ili æu se okaniti? A on reèe: Idite, biæete sreæni, i daæe vam se u ruke.
15. A car mu reèe: Koliko æu te puta zaklanjati da mi ne govoriš nego istinu u ime Gospodnje?
16. Tada reèe: Video sam sav narod Izrailjev razasut po planinama kao ovce koje nemaju pastira, jer reèe Gospod: Ovi nemaju gospodara, neka se vrate svak svojoj kuæi s mirom.
17. Tada reèe car Izrailjev Josafatu: Nisam li ti rekao da mi neæe prorokovati dobra nego zlo?
18. A Miheja reèe: Zato èujte reè Gospodnju: Videh Gospoda gde sedi na prestolu svom, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s leve strane;
19. I Gospod reèe: Ko æe prevariti Ahava cara Izrailjevog da otide i padne kod Ramota galadskog? Još reèe: Jedan reèe ovo a drugi ono.
20. Tada izidje jedan duh, i stavši pred Gospoda reèe: Ja æu ga prevariti. A Gospod mu reèe: Kako?
21. Odgovori: Iziæi æu i biæu lažljiv duh u ustima svih proroka njegovih. A Gospod mu reèe: Prevariæeš ga i nadvladaæeš, idi uèini tako.
22. Zato sada eto, Gospod je metnuo lažljiv duh u usta tim prorocima tvojim; a Gospod je izrekao zlo po te.
23. Tada pristupi Sedekija sin Hananin, i udari Miheju po obrazu govoreæi: Kojim je putem otišao duh Gospodnji od mene da govori s tobom?
24. A Miheja mu reèe: Eto, videæeš u onaj dan kad otideš u najtajniju klet da se sakriješ.
25. Tada car Izrailjev reèe: Uhvatite Miheju, i odvedite ga k Amonu zapovedniku gradskom i k Joasu sinu carevom.
26. I recite im: Ovako veli car: Metnite ovog u tamnicu, a dajite mu po malo hleba i po malo vode dokle se ne vratim u miru.
27. A Miheja reèe: Ako se vratiš u miru, nije Gospod govorio preko mene. Još reèe: Èujte svi narodi.
28. I otide car Izrailjev s Josafatom carem Judinim na Ramot galadski.
29. I reèe car Izrailjev Josafatu: Ja æu se preobuæi kad podjem u boj, a ti obuci svoje odelo. I preobuèe se car Izrailjev, i otidoše u boj.
30. A car sirski zapovedi vojvodama od kola svojih govoreæi: Ne udarajte ni na malog ni na velikog, nego na samog cara Izrailjevog.
31. A kad vojvode od kola videše Josafata, rekoše: To je car Izrailjev. I okrenuše se na nj da ga udare. Ali Josafat povika, i Gospod mu pomože, i odvrati ih Bog od njega.
32. Jer videvši vojvode od kola da nije car Izrailjev, odstupiše od njega.
33. A jedan zastreli iz luka nagonom i ustreli cara Izrailjevog gde spuèa oklop. A on reèe svom vozaèu: Savij rukom svojom i izvezi me iz boja, jer sam ranjen.
34. I boj bi žestok onog dana, a car Izrailjev zaosta na kolima svojim prema Sircima do veèera, i umre o sunèanom zahodu.
←  2Chronicles (18/36)  →