←  1Kings (2/22)  →
1. A kad dodje vreme Davidu da umre, zapovedi Solomunu, sinu svom govoreæi:
2. Ja idem kud ide sve na zemlji; a ti budi hrabar i budi èovek.
3. I drži šta ti je Gospod Bog tvoj zapovedio da držiš, hodeæi putevima Njegovim i držeæi uredbe Njegove i zapovesti Njegove i zakone Njegove i svedoèanstva Njegova, kako je napisano u zakonu Mojsijevom, da bi napredovao u svemu što uzradiš i za èim se god okreneš,
4. Da bi Gospod ispunio reè svoju koju mi je rekao govoreæi: Ako uspaze sinovi tvoji na put svoj hodeæi preda mnom verno, svim srcem svojim i svom dušom svojom, tada ti neæe nestati èoveka na prestolu Izrailjevom.
5. A ti znaš šta mi je uèinio Joav, sin Serujin, šta je uèinio dvema vojvodama Izrailjevim, Aveniru sinu Nirovom i Amasi sinu Jeterovom, koje ubi prolivši u miru krv kao u ratu, i okalja krvlju kao u ratu pojas svoj oko sebe, i obuæu svoju na nogu.
6. Uèini dakle po mudrosti svojoj, i nemoj dati da se seda glava njegova spusti s mirom u grob.
7. Sinovima pak Varzelaja od Galada uèini milost, i neka bude medju onima koji jedu za tvojim stolom, jer su tako došli k meni kad sam bežao od Avesaloma, brata tvog.
8. I eto, kod tebe je Simej, sin Girin od Venijamina iz Vaurima, koji me je ljuto ružio kad idjah u Mahanajim; ali mi dodje na susret na Jordan, i zakleh mu se Gospodom rekavši: Neæu te ubiti maèem.
9. Ali mu ti nemoj oprostiti, jer si mudar èovek i znaæeš šta æeš mu uèiniti, da opraviš sedu glavu njegovu s krvlju u grob.
10. Tako poèinu David kod otaca svojih, i bi pogreben u gradu Davidovom.
11. A carova David nad Izrailjem èetrdeset godina: u Hevronu carova sedam godina, a u Jerusalimu carova trideset i tri godine.
12. I Solomun sede na presto Davida oca svog, i carstvo se njegovo utvrdi jako.
13. Tada dodje Adonija, sin Agitin, k Vitsaveji materi Solomunovoj; a ona reèe: Jesi li dobro došao? A on reèe: Dobro.
14. Potom reèe: Imam nešto da ti kažem. A ona reèe: Govori.
15. Tada reèe: Ti znaš da je moje bilo carstvo, i da je u mene bio upro oèi sav Izrailj da ja budem car; ali se carstvo prenese i dopade bratu mom, jer mu ga Gospod dade.
16. Zato te sad molim za jedno; nemoj me odbiti. A ona mu reèe: Govori.
17. A on reèe: Govori caru Solomunu, jer ti on neæe odbiti, neka mi da za ženu Avisagu Sunamku.
18. A Vitsaveja reèe: Dobro, ja æu govoriti caru za te.
19. I dodje Vitsaveja k caru Solomunu da mu govori za Adoniju; a car usta i srete je i poklonivši joj se sede na svoj presto, i zapovedi te namestiše stolicu materi njegovoj, i ona sede njemu s desne strane.
20. Tada ona reèe: Iskala bih od tebe jednu malu stvar, nemoj me odbiti. A car joj reèe: Išti, majko, neæu te odbiti.
21. Ona reèe: Podaj Avisagu Sunamku Adoniji, bratu svom za ženu.
22. A car Solomun odgovori materi svojoj i reèe: Zašto išteš Avisagu Sunamku za Adoniju? Išti i carstvo za nj, jer je on brat moj stariji i ima uza se Avijatara sveštenika i Joava sina Serujinog.
23. I zakle se car Solomun Gospodom govoreæi: Tako da mi uèini Bog i tako da doda, sebi na smrt kaza to Adonija danas.
24. I zato, tako da je živ Gospod, koji me je utvrdio i posadio me na prestolu Davida oca mog, i koji mi je naèinio kuæu kao što je rekao, danas æe poginuti Adonija.
25. I posla car Solomun Venaju, sina Jodajevog, koji uloži na nj, te pogibe.
26. A Avijataru svešteniku reèe car: Idi u Anatot na njivu svoju, jer si zaslužio smrt, ali te neæu danas pogubiti, jer si nosio kovèeg Gospodnji pred Davidom ocem mojim i podnosio si sve nevolje koje je podnosio otac moj.
27. Tako Solomun svrže Avijatara da ne bude sveštenik Gospodnji, da ispuni reè Gospodnju što reèe u Silomu za dom Ilijev.
28. I ovaj glas dodje do Joava; a Joav beše pristao za Adonijom, premda za Avesalomom ne beše pristao; i uteèe Joav u šator Gospodnji i uhvati se za rogove oltaru.
29. I javiše caru Solomunu: Joav uteèe u šator Gospodnji, i eno ga kod oltara. A Solomun posla Venaju sina Jodajevog govoreæi: Idi, uloži na nj.
30. I ušavši Venaja u šator Gospodnji reèe mu: Car je kazao: Izidji. A on reèe: Neæu; nego ovde hoæu da umrem. A Venaja javi caru govoreæi: Tako reèe Joav i tako mi odgovori.
31. A car mu reèe: Uèini kako je rekao, uloži na nj, i pogrebi ga, i skini s mene i s doma oca mog krv pravu koju je prolio Joav.
32. I neka Gospod obrati krv njegovu na njegovu glavu, što uloži na dva èoveka pravednija i bolja od sebe, i ubi ih maèem bez znanja oca mog Davida: Avenira sina Nirovog vojvodu Izrailjevog i Amasu sina Jeterovog vojvodu Judinog;
33. Neka se dakle krv njihova vrati na glavu Joavovu i na glavu semena njegovog doveka; a Davidu i semenu njegovom i domu njegovom i prestolu njegovom neka bude mir doveka od Gospoda.
34. I otide Venaja, sin Jodajev, i uloži na nj i pogubi ga, i bi pogreben kod kuæe svoje u pustinji.
35. Tada postavi car Venaju, sina Jodajevog, na njegovo mesto nad vojskom, a Sadoka sveštenika postavi car na mesto Avijatarovo.
36. Potom posla car i dozva Simeja, i reèe mu: Sagradi sebi kuæu u Jerusalimu, pa tu sedi, i ne izlazi odatle nikuda.
37. Jer u koji dan izidješ i predješ preko potoka Kedrona, znaj zacelo da æeš poginuti, i krv æe tvoja pasti na tvoju glavu.
38. A Simej reèe caru: Dobra je ta reè; kako je rekao gospodar moj car, tako æe uèiniti sluga tvoj. I sede Simej u Jerusalimu dugo vremena.
39. Ali se dogodi posle tri godine, te utekoše dve sluge Simejeve k Ahisu, sinu Mašinom caru gatskom. I bi javljeno Simeju: Eno ti slugu u Gatu.
40. Tada usta Simej, i osamari svog magarca, i otide u Gat k Ahisu da traži sluge svoje. I vrati se Simej, i dovede natrag sluge svoje iz Gata.
41. I javiše Solomunu da je Simej bio otišao iz Jerusalima u Gat, i da se vratio.
42. Tada car poslavši dozva Simeja, i reèe mu: Nisam li te zakleo Gospodom i nisam li ti tvrdo rekao: U koji dan izidješ kuda mu drago, znaj zacelo da æeš poginuti? I ti mi reèe: Dobra je ta reè koju èuh.
43. Zašto, dakle, nisi držao zakletvu Gospodnju i zapovest koju sam ti zapovedio?
44. Potom reèe car Simeju: Ti znaš sve zlo za koje zna srce tvoje, šta si uèinio Davidu ocu mom; Gospod vraæa tvoje zlo na tvoju glavu.
45. A car æe Solomun biti blagosloven i presto Davidov utvrdjen pred Gospodom do veka.
46. I zapovedi car Venaji sinu Jodajevom, te izidje i uloži na nj, te pogibe. I carstvo se utvrdi u ruci Solomunovoj.
←  1Kings (2/22)  →