1Kings (1/22)  →
1. A car David ostare i bi vremenit, i koliko ga pokrivahu haljinama ne mogaše se zagrejati.
2. Tada mu rekoše sluge njegove: Neka potraže caru gospodaru našem mladu devojku, pa ona neka stoji pred carem i dvori ga, i na krilu neka mu spava, da se zagreva car, gospodar naš.
3. I potražiše lepu devojku po svim krajevima izrailjskim, i nadjoše Avisagu Sunamku, te je dovedoše caru.
4. A ta devojka beše vrlo lepa, i dvoraše cara i služaše mu: ali je car ne pozna.
5. A Adonija, sin Agitin podiže se govoreæi: Ja æu biti car. I nabavi sebi kola i konjike, i pedeset ljudi koji trèahu pred njim.
6. I otac ga nikada ne nakara, niti mu reèe: Zašto radiš tako? A on beše vrlo lep, i mati ga rodi iza Avesaloma.
7. I dogovaraše se s Joavom sinom Serujinim i s Avijatarom sveštenikom, koji pomagahu Adoniji.
8. Ali Sadok sveštenik i Venaja sin Jodajev i Natan prorok i Semaj i Rej i junaci Davidovi ne pristaše za Adonijom.
9. Tada nakla Adonija ovaca i volova i ugojene stoke kod kamena Zoeleta, koji je kod izvora Rogila, i pozva svu braæu svoju, sinove careve, i sve ljude od Jude, sluge careve;
10. Ali ne pozva Natana proroka, ni Venaje, ni ostalih junaka, ni Solomuna brata svog.
11. Tada reèe Natan Vitsaveji, materi Solomunovoj govoreæi: Jesi li èula da se zacario Adonija sin Agitin? A gospodar naš David ne zna.
12. Nego sada hajde, ja æu te savetovati kako æeš izbaviti dušu svoju i dušu sina svog Solomuna.
13. Hajde, otidi k caru Davidu i reci mu: Nisi li se ti, gospodaru moj care, zakleo sluškinji svojoj govoreæi: Solomun, sin tvoj, biæe car posle mene i on æe sedeti na prestolu mom? Zašto se dakle zacari Adonija?
14. I gle, dok ti još budeš onde govoreæi s carem, ja æu doæi za tobom, i dopuniæu tvoje reèi.
15. I tako udje Vitsaveja k caru u klet. A car beše vrlo star; i Avisaga Sunamka dvoraše ga.
16. I savivši se Vitsaveja pokloni se caru; a car joj reèe: Šta æeš?
17. A ona mu reèe: Gospodaru moj, ti si se zakleo Gospodom Bogom svojim sluškinji svojoj: Solomun, sin tvoj, biæe car posle mene, i on æe sedeti na prestolu mom.
18. A sad evo Adonija se zacari, a ti, gospodaru moj care, i ne znaš.
19. Naklao je volova i ugojene stoke i ovaca mnogo, i pozvao sve sinove careve, i Avijatara sveštenika i Joava vojvodu; a Solomuna sluge tvog nije pozvao.
20. Sada, care gospodaru moj, oèi su svega Izrailja uprte u tebe, da im kažeš ko æe sesti na presto tvoj, gospodaru moj care, posle tebe.
21. Inaèe, kad gospodar moj car poèine kod otaca svojih, biæemo ja i sin moj Solomun krivi.
22. I gle, dok ona još govoraše caru, dodje prorok Natan.
23. I javiše caru govoreæi: Evo Natana proroka. I on stupivši pred cara pokloni se caru licem do zemlje.
24. I reèe Natan: Care, gospodaru moj, jesi li ti kazao: Adonija æe biti car posle mene, i on æe sedeti na prestolu mom?
25. Jer otide danas i nakla volova i ugojene stoke i ovaca mnogo, i pozva sve sinove careve i vojvode i Avijatara sveštenika; i eno jedu i piju s njim i govore: Da živi car Adonija.
26. Mene pak, sluge tvog, ne pozva, ni Sadoka sveštenika, ni Venaje sina Jodajevog, ni Solomuna sluge tvog.
27. Je li to car gospodar moj naredio? Ne kazavši sluzi svom ko æe sesti na presto gospodara mog cara posle njega.
28. A car David odgovori i reèe: Zovite mi Vitsaveju. I ona dodje pred cara, i stade pred carem.
29. Tada se zakle car govoreæi: Tako da je živ Gospod, koji je izbavio dušu moju od svake nevolje,
30. Kako sam ti se zakleo Gospodom Bogom Izrailjevim rekavši: Solomun sin tvoj biæe car posle mene, i on æe sedeti na prestolu mom mesto mene, tako æu uèiniti danas.
31. Tada Vitsaveja savi se licem do zemlje i pokloni se caru, pa reèe: Da živi gospodar moj car David doveka!
32. Potom reèe car David: Zovite mi Sadoka sveštenika i Natana proroka i Venaju, sina Jodajevog. I oni dodjoše pred cara.
33. A car im reèe: Uzmite sa sobom sluge gospodara svog, i posadite Solomuna, sina mog, na moju mazgu i i odvedite ga do Giona;
34. I neka ga onde Sadok sveštenik i Natan prorok pomažu za cara nad Izrailjem, i zatrubite u trubu i recite: Da živi car Solomun!
35. Potom se vratite za njim, i on neka dodje i sedne na presto moj i caruje mesto mene; jer sam njega odredio da bude vodj Izrailju i Judi.
36. A Venaja, sin Jodajev, odgovori caru i reèe: Amin! Neka tako kaže Gospod Bog gospodara mog cara.
37. Kako je Gospod bio s gospodarem mojim carem tako neka bude i sa Solomunom, i neka podigne presto njegov još više nego presto gospodara mog, cara Davida.
38. I tako otide Sadok sveštenik i Natan prorok i Venaja sin Jodajev i Hereteji i Feleteji, i posadiše Solomuna na mazgu cara Davida i odvedoše ga do Giona.
39. I Sadok sveštenik uze rog s uljem iz šatora, i pomaza Solomuna. Potom zatrubiše u trubu i sav narod reèe: Da živi car Solomun!
40. I sav narod podje za njim, i narod sviraše u svirale i veseljaše se veoma da se zemlja razlegaše od vike njihove.
41. I zaèu Adonija i sve zvanice koje behu s njim, pošto jedoše; zaèu i Joav glas trubni, pa reèe: Kakva je to vika i vreva u gradu?
42. I dokle on još govoraše, gle, dodje Jonatan sin Avijatara sveštenika; i Adonija mu reèe: Hodi, jer si junak i nosiš dobre glase.
43. A Jonatan odgovori i reèe Adoniji: Ta, gospodar naš, car David, postavi Solomuna carem.
44. Jer car posla s njim Sadoka sveštenika i Natana proroka i Venaju, sina Jodajevog, i Hereteje i Feleteje, i posadiše ga na carevu mazgu.
45. I pomazaše ga Sadok sveštenik i Natan prorok kod Giona za cara, i otidoše odande veseleæi se tako da je grad uzavreo; to je vika koju èuste.
46. I Solomun je veæ seo na carski presto.
47. I došle su sluge careve, i blagosloviše gospodara našeg, cara Davida govoreæi: Da Bog proslavi ime Solomunovo još veæma nego tvoje, i presto njegov da podigne još više nego tvoj. I pokloni se car na postelji svojoj.
48. Još ovako reèe car: Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev, koji dade danas ko æe sedeti na prestolu mom, da vide moje oèi.
49. Tada se prepadoše, i ustaše sve zvanice Adonijine, i otidoše svak svojim putem.
50. A Adonija bojeæi se Solomuna usta i otide, i uhvati se za rogove oltaru.
51. I javiše Solomunu govoreæi: Eno, Adonija se uplašio od cara Solomuna, i eno ga, uhvatio se za rogove oltaru, i veli: Neka mu se zakune car Solomun da neæe ubiti slugu svog maèem.
52. A Solomun reèe: Ako bude pošten èovek, ni dlaka s glave njegove neæe pasti na zemlju; ali ako se nadje zlo na njemu, poginuæe.
53. I tako posla car Solomun, te ga dovedoše od oltara; i kad dodje, pokloni se caru Solomunu; a Solomun mu reèe: Idi kuæi svojoj.
      1Kings (1/22)  →