←  Nehemiah (9/13)  →

---

1.

Potom dvadeset èetvrtog dana tog meseca skupiše se sinovi Izrailjevi posteæi i u kostreti i posuvši se zemljom.

2.

I odvoji se seme Izrailjevo od svih tudjinaca, i stadoše te ispovedahu grehe svoje i bezakonja otaca svojih.

3.

I stajahu na svom mestu, te im se èitaše zakon Gospoda Boga njihovog èetvrt dana, a drugi èetvrt ispovedahu se i poklanjahu se Gospodu Bogu svom.

4.

A Isus i Vanije, Kadmilo, Sevanija, Vunije, Serevija, Vanije i Hananije popevši se na mesto podignuto za Levite vapijahu glasom velikim ka Gospodu Bogu svom.

5.

I rekoše Leviti Isus i Kadmilo, Vanije, Asavnija, Serevija, Odija, Sevanija i Petaja: Ustanite, blagosiljajte Gospoda Boga svog od veka do veka: i da se blagosilja ime Tvoje slavno i uzvišeno svrh svakog blagoslova i hvale.

6.

Ti si sam Gospod; Ti si stvorio nebo, nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora i sve što je u njima, i Ti oživljavaš sve to, i vojska nebeska Tebi se klanja.

7.

Ti si Gospod Bog, koji si izabrao Avrama i izveo iz Ura haldejskog i nadeo mu ime Avraam;

8.

I našao si srce njegovo verno pred sobom, i uèinio si s njim zavet da æeš dati zemlju hanansku, hetejsku, amorejsku, ferezejsku i jevusejsku i gergesejsku, da æeš dati semenu njegovom, i ispunio si reèi svoje jer si pravedan.

9.

Jer si pogledao na muku otaca naših u Misiru, i viku njihovu video si na moru crvenom;

10.

I uèinio si znake i èudesa na Faraonu i na svim slugama njegovim i na svem narodu zemlje njegove, jer si znao da su obesno postupali s njima; i stekao si sebi ime, kao što se vidi danas.

11.

I more si razdvojio pred njima, te predjoše posred mora suvim, i bacio si u dubine one koji ih gonjahu kao kamen u vodu.

12.

I u stupu od oblaka vodio si ih danju, a noæu u stupu ognjenom svetleæi im putem kojim æe iæi.

13.

I sišao si na goru sinajsku i govorio s njima s neba, i dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti dobre.

14.

I obznanio si im subotu svoju svetu, i dao im zapovesti i uredbe i zakon preko Mojsija, sluge svog.

15.

I hleb s neba dao si im u gladi njihovoj, i vodu iz kamena izveo si im u žedji njihovoj, i rekao si im da idu i naslede zemlju za koju si podigao ruku svoju da æeš im je dati.

16.

Ali oni i oci naši uzobestiše se i otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše zapovesti Tvoje.

17.

Ne hteše slušati, i ne opominjaše se èudesa Tvojih koja si im èinio, nego otvrdnuše vratom svojim, i u odmetu svom postavljaše sebi vodje da se vrate u ropstvo svoje. Ali Ti, Bože, koji opraštaš koji si žalostiv i milostiv, koji dugo trpiš i velike si milosti, nisi ih ostavio.

18.

I onda kad naèiniše sebi tele liveno i rekoše: Ovo je tvoj Bog koji te je izveo iz Misira, i huliše veoma,

19.

Ni onda ih radi velike milosti svoje nisi ostavio u pustinji; stup od oblaka nije odstupao od njih danju vodeæi ih putem, niti stup ognjeni noæu svetleæi im putem kojim æe iæi.

20.

I dao si im dobri svoj duh da ih urazumljuje, i mane svoje nisi ustegao od usta njihovih, i vode si im dao u žedji njihovoj.

21.

I èetrdeset godina hranio si ih u pustinji, ništa im nije nedostajalo: odelo im ne ovetša i noge im ne otekoše.

22.

I dao si im carstva i narode, i podelio si ih po krajevim, jer naslediše zemlju Sionovu, zemlju cara esevonskog, i zemlju cara vasanskog;

23.

I umnožio si sinove njihove kao zvezde nebeske, i uveo si ih u zemlju za koju si rekao ocima njihovim da æe uæi u nju i naslediti je.

24.

I udjoše sinovi njihovi i naslediše zemlju, i pokorio si im Hananeje, stanovnike zemaljske i predao ih u njihove ruke, i careve njihove i narode zemaljske, da èine od njih šta im je volja.

25.

I tako uzeše tvrde gradove i zemlju rodnu, i naslediše kuæe pune svakog dobra, studence iskopane, vinograde maslinike i voæke mnoge, i jedoše i nasitiše se i ugojiše se, i blagovahu po velikoj Tvojoj dobroti.

26.

Ali Te razgneviše i odmetnuše se od Tebe: baciše zakon Tvoj za ledja i proroke Tvoje pobiše, koji im svedoèahu da bi ih obratili ka Tebi i huliše veoma.

27.

Zato si ih davao u ruke neprijateljima njihovim koji ih muèaše. A kad u nevolji svojoj vikaše k Tebi Ti si ih uslišio s neba i po velikoj milosti svojoj davao si im izbavitelje, koji ih izbavljahu iz ruku neprijatelja njihovih.

28.

Ali èim otpoèinuše, opet èiniše zlo pred Tobom, zato si ih ostavljao u rukama neprijatelja njihovih da vladaju njima; a kad se obraæaše i vikaše k Tebi, Ti si ih uslišio s neba i izbavljao ih po milosti svojoj mnogo puta.

29.

I opominjao si ih da bi ih obratio k zakonu svom, ali oni behu obesni i ne slušaše zapovesti Tvoje i grešiše o Tvoje zakone koje ko vrši živ æe biti kroz njih; i izmièuæi ramena svoja otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše.

30.

I trpeo si ih mnogo godina opominjuæi ih duhom svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke narodima zemaljskim.

31.

Ali radi milosti svoje velike nisi dao da sasvim propadnu niti si ih ostavio, jer si Bog milostiv i žalostiv.

32.

Sada dakle, Bože naš, Bože veliki, silni i strašni, koji èuvaš zavet i milost, nemoj da je malo pred Tobom što nas snadje sva ova muka, careve naše, knezove i sveštenike naše i proroke naše i oce naše i sav narod Tvoj od vremena careva asirskih do danas.

33.

Ti si pravedan u svemu što nas je snašlo, jer si Ti pravo uèinio, a mi smo bezbožno radili.

34.

I carevi naši, knezovi naši i oci naši ne izvršavaše zakon Tvoj niti mariše za zapovesti Tvoje i svedoèanstva Tvoja, kojima si im svedoèio.

35.

Jer u carstvu svom i u velikom dobru Tvom koje si im èinio, i u zemlji prostranoj i rodnoj koju si im dao, ne služiše Tebi niti se povratiše od zlih dela svojih.

36.

Evo, mi smo danas robovi; i još u zemlji, koju si dao ocima našim da jedu rod njen i dobra njena, evo mi smo robovi u njoj.

37.

I ona rod svoj obilati radja carevima koje si postavio nad nama za grehe naše, i koji gospodare nad našim telima i nad stokom našom po svojoj volji, te smo u velikoj teskobi.

38.

A radi svega toga èinimo tvrd zavet i pišemo, a knezovi naši, Leviti naši, sveštenici naši peèate.

---

←  Nehemiah (9/13)  →