←  Nehemiah (2/13)  →
1. A meseca Nisana godine dvadesete Artakserksa cara beše vino pred njim, i ja uzevši vino dadoh ga caru. A pre ne bejah neveseo pred njim.
2. I reèe mi car: Što si lica neveselog, kad nisi bolestan? Nije drugo nego tuga u srcu. A ja se uplaših vrlo.
3. I rekoh caru: Da je živ car do veka! Kako ne bih bio lica neveselog, kad je grad gde su grobovi mojih otaca opusteo i vrata mu ognjem spaljena?
4. A car mi reèe: Šta hoæeš? Tada se pomolih Bogu nebeskom,
5. I rekoh caru: Ako je ugodno caru i ako ti je mio sluga tvoj, pošlji me u Judeju u grad gde su grobovi otaca mojih da ga sagradim.
6. A car mi reèe, a žena njegova sedjaše do njega: Koliko ti vremena treba na put, i kad æeš se vratiti? I bi ugodno caru, i pusti me kad mu kazah vreme.
7. Potom rekoh caru: Ako je ugodno caru, da mi se da knjiga na knezove preko reke da me prate dokle ne dodjem u Judeju,
8. I knjiga na Asafa, èuvara šume careve da mi da drva za brvna na vrata od dvora uz dom Božji i za zid gradski i za kuæu u koju æu uæi. I dade mi car, jer dobra ruka Boga mog beše nada mnom.
9. I tako dodjoh sa knezovima preko reke, i dadoh im knjige careve. A car posla sa mnom vojvode i konjike.
10. A kad to èu Sanavalat Oronjanin i Tovija, sluga Amonac, bi im vrlo mrsko što dodje èovek da se postara za dobro sinovima Izrailjevim.
11. Potom dodjoh u Jerusalim, i bih onde tri dana.
12. Pa ustah noæu s nekoliko ljudi, a nikom ne kazah šta mi je Bog moj dao u srce da uèinim u Jerusalimu; i ne imah kljuseta sa sobom osim onog na kome jahah.
13. I izidjoh noæu na vrata od doline, na izvor zmajevski, i na vrata gnojna, i razgledah zidove jerusalimske kako behu razvaljeni i kako mu vrata behu ognjem popaljena.
14. Otuda prodjoh na izvorska vrata i na carsko jezero, a onde ne beše mesta da kljuse poda mnom predje.
15. Zato jahah uz potok po noæi i razgledah zid, pa se vratih na vrata od doline, i tako dodjoh natrag.
16. Ali poglavari ne znahu kuda sam išao ni šta sam radio, jer dotada ne bejah ništa rekao ni Judejcima ni sveštenicima ni knezovima ni poglavarima ni drugima koji upravljahu poslom.
17. Zato im rekoh: Vidite u kakvom smo zlu, Jerusalim pust i vrata mu popaljena ognjem; dajte da zidamo zidove jerusalimske, da više ne budemo rug.
18. I kazah im kako je dobra ruka Boga mog nada mnom i reèi careve koje mi je rekao. Tada rekoše: Ustanimo i zidajmo. I ukrepiše im se ruke na dobro.
19. A kad to èu Sanavalat Oronjanin i Tovija, sluga Amonac i Gisem Arapin, podsmevaše nam se i rugaše nam se govoreæi: Šta to radite? Da se neæete odmetnuti caru?
20. A ja im odgovorih i rekoh: Bog nebeski daæe nam sreæu, a mi, sluge Njegove ustasmo i zidamo; ali vi nemate dela ni prava ni spomena u Jerusalimu.
←  Nehemiah (2/13)  →