←  Lamentations (4/5)  →
1. Kako potamne zlato, promeni se èisto zlato? Kamenje je od svetinje razmetnuto po uglovima svih ulica.
2. Dragi sinovi sionski, cenjeni kao najèistije zlato, kako se cene zemljani sudovi, kao delo ruku lonèarevih!
3. I zveri istièu sise svoje i doje mlad svoju, a kæi naroda mog posta nemilostiva kao noj u pustinji.
4. Jezik detetu koje sisa prionu za grlo od žedji; deca ištu hleba, a nema nikoga da im lomi.
5. Koji jedjahu poslastice, ginu na ulicama; koji odrastoše u skerletu, valjaju se po bunjištu.
6. I kar koji dopade kæeri naroda mog veæi je od propasti koja dopade Sodomu, koji se zatre u èasu i ruke se ne zabaviše oko njega.
7. Nazireji njeni behu èistiji od snega, belji od mleka; telo im beše crvenije od dragog kamenja, glatki kao safir.
8. A sada im je lice crnje od uglja, ne poznaju se na ulicama; koža im se prilepila za kosti, osušila se kao drvo.
9. Bolje bi onima koji su pobijeni maèem nego onima koji mru od gladi, koji izdišu ubijeni od nestašice roda zemaljskog.
10. Svojim rukama žene žalostive kuvaše decu svoju, ona im biše hrana u pogibli kæeri naroda mog.
11. Navrši Gospod gnev svoj, izli žestoki gnev svoj, i raspali oganj na Sionu, koji mu proždre temelje.
12. Ne bi verovali carevi zemaljski i svi stanovnici po vasiljenoj da æe neprijatelj i protivnik uæi na vrata jerusalimska.
13. Ali bi za grehe proroka njegovih i za bezakonja sveštenika njegovih, koji prolivahu krv pravednièku usred njega.
14. Lutahu kao slepci po ulicama, kaljahu se krvlju, koje ne mogahu da se ne dotièu haljinama svojim.
15. Odstupite, neèisti, vièu im, odstupite, odstupite, ne dodevajte se nièega. I odlaze i skitaju se; i medju narodima se govori: Neæe se više staniti.
16. Gnev Gospodnji raseja ih, neæe više pogledati na njih; ne poštuju sveštenika, nisu žalostivi na starce.
17. Veæ nam oèi išèileše izgledajuæi pomoæ zaludnu; èekasmo narod koji ne može izbaviti.
18. Vrebaju nam korake, da ne možemo hoditi po ulicama svojim, približi se kraj naš, navršiše se dani naši, dodje kraj naš.
19. Koji nas goniše, behu lakši od orlova nebeskih, po gorama nas goniše, u pustinji nam zasedaše.
20. Disanje nozdrva naših, pomazanik Gospodnji, za kog govorasmo da æemo živeti pod senom njegovim medju narodima, uhvati se u jame njihove.
21. Raduj se i veseli se, kæeri edomska, koja živiš u zemlji Uzu! Doæi æe do tebe èaša, opiæeš se, i otkriæeš se.
22. Svrši se kar za bezakonje tvoje, kæeri sionska; neæe te više voditi u ropstvo; pohodiæe tvoje bezakonje, kæeri edomska, otkriæe grehe tvoje.
←  Lamentations (4/5)  →