←  Lamentations (2/5)  →
1. Kako obastre Gospod oblakom u gnevu svom kæer sionsku! Svrže s neba na zemlju slavu Izrailjevu, i ne opomenu se podnožja nogu svojih u dan gneva svog!
2. Gospod potre nemilice sve stanove Jakovljeve, razvali u gnevu svom gradove kæeri Judine, i na zemlju obori, oskvrni carstvo i knezove njegove.
3. Odbi u žestokom gnevu sav rog Izrailju, obrati natrag desnicu svoju od neprijatelja, i raspali se na Jakova kao oganj plameni, koji proždire sve oko sebe.
4. Nateže luk svoj kao neprijatelj, podiže desnicu svoju kao protivnik, i pobi sve što beše drago oèima; na šator kæeri sionske prosu kao oganj gnev svoj.
5. Gospod posta kao neprijatelj; potre Izrailja, potre sve dvore njegove, raskopa sve gradove njegove, i umnoži kæeri Judinoj žalost i jad.
6. Razvali mu ogradu kao vrtu; potre mesto sastancima njegovim; Gospod vrže u zaborav na Sionu praznike i subotu, i u žestini gneva svog odbaci cara i sveštenika.
7. Odbaci Gospod oltar svoj, omrze na svetinju svoju, predade u ruke neprijateljima zidove dvora sionskih; stade ih vika u domu Gospodnjem kao na praznik.
8. Gospod naumi da raskopa zid kæeri sionske, rasteže uže, i ne odvrati ruke svoje da ne zatre, i ojadi opkop i zid, iznemogoše skupa.
9. Utonuše u zemlju vrata njena, polomi i potre prevornice njene; car njen i knezovi njeni medju narodima su; zakona nema, i proroci njeni ne dobijaju utvare od Gospoda.
10. Starešine kæeri sionske sede na zemlji i æute, posule su prahom glavu i pripasale kostret; oborile su k zemlji glave svoje devojke jerusalimske.
11. Išèileše mi oèi od suza, utroba se moja uskolebala, prosipa se na zemlju jetra moja od pogibli kæeri naroda mog, jer deca i koja sisaju obamiru na ulicama gradskim.
12. Govore materama svojim: Gde je žito i vino? Obamiru kao ranjenici na ulicama gradskim, i ispuštaju dušu svoju u naruèju matera svojih.
13. Koga æu ti uzeti za svedoka? S èim æu te izjednaèiti, kæeri jerusalimska? Kakvu æu ti priliku naæi, da te utešim, devojko, kæeri sionska? Jer je nesreæa tvoja velika kao more, ko æe te isceliti?
14. Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvog da bi odvratili ropstvo tvoje; nego ti kazivaše utvare lažne i koje æe te prognati.
15. Pljeskaju rukama nad tobom svi koji prolaze, zvižde i mašu glavom za kæerju jerusalimskom: To li je grad, za koji govorahu da je prava lepota, radost svoj zemlji?
16. Razvaljuju usta na te svi neprijatelji tvoji, zvižde i škrguæu zubima govoreæi: Proždresmo; ovo je doista dan koji èekasmo; doèekasmo, videsmo.
17. Uèini Gospod šta naumi, ispuni reè svoju, koju kaza odavna; razori nemilice i razveseli tobom neprijatelja, podiže rog protivnicima tvojim.
18. Vièe srce njihovo ka Gospodu: Zide kæeri sionske, prolivaj potokom suze dan i noæ, ne daj sebi mira, i zenica oka tvog da ne staje.
19. Ustani, vièi obnoæ, u poèetku straže, prolivaj srce svoje kao vodu pred Gospodom, podiži k Njemu ruke svoje za dušu dece svoje koja obamiru od gladi na uglovima svojih ulica.
20. Pogledaj, Gospode, i vidi, kome si ovako uèinio. Eda li žene jedu porod svoj, decu koju nose u naruèju? Eda li se ubija u svetinji Gospodnjoj sveštenik i prorok?
21. Leže na zemlji po ulicama deca i starci, devojke moje i mladiæi moji padoše od maèa, pobio si ih u dan gneva svog i poklao ne žaleæi.
22. Sazvao si kao na praznik strahote moje od svuda, i u dan gneva Gospodnjeg niko ne uteèe niti osta. Koje na ruku nosih i othranih, njih mi neprijatelj moj pobi.
←  Lamentations (2/5)  →