Lamentations (1/5)  →
1. Kako sedi sam, posta kao udovica, grad koji beše pun naroda! Velik medju narodima, glava medju zemljama potpade pod danak!
2. Jednako plaèe noæu, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši; svi ga prijatelji njegovi izneveriše, postaše mu neprijatelji.
3. Iseli se Juda od muke i ljutog ropstva; sedi medju narodima, ne nalazi mir; svi koji ga goniše stigoše ga u tesnacu.
4. Putevi sionski tuže, jer niko ne ide na praznik; sva su vrata njegova pusta, sveštenici njegovi uzdišu, devojke su njegove žalosne, i sam je jadan.
5. Protivnici njegovi postaše glava, neprijateljima je njegovim dobro; jer ga Gospod ucveli za mnoštvo bezakonja njegovog; deca njegova idu u ropstvo pred neprijateljem.
6. I otide od kæeri sionske sva slava njena; knezovi su njeni kao jeleni koji ne nalaze paše; idu nemoæni pred onim koji ih goni.
7. Opominje se Jerusalim u muci svojoj i u jadu svom svih milina što je imao od starine, kad pada narod njegov od ruke neprijateljeve, a nikoga nema da mu pomogne; neprijatelji gledaju ga i smeju se prestanku njegovom.
8. Teško sagreši Jerusalim, zato posta kao neèista žena; svi koji su ga poštovali preziru ga, jer videše golotinju njegovu; a on uzdiše, i okreæe se natrag.
9. Neèistota mu beše na skutovima; nije mislio na kraj svoj; pao je za èudo, a nema nikoga da ga poteši. Pogledaj, Gospode, muku moju, jer se neprijatelj poneo.
10. Neprijatelj poseže rukom na sve drage stvari njegove, i on gleda kako narodi ulaze u svetinju njegovu, za koje si zapovedio da ne dolaze na sabor Tvoj.
11. Sav narod njegov uzdiše tražeæi hleba, daju dragocene stvari svoje za jelo da okrepe dušu. Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.
12. Zar vam nije stalo, svi koji prolazite ovuda? Pogledajte i vidite, ima li bola kakav je moj, koji je meni dopao, kojim me ucveli Gospod u dan žestokog gneva svog.
13. S visine pusti oganj u kosti moje, koji ih osvoji; razape mrežu nogama mojim, obori me nauznako, pustoši me, te po vas dan tužim.
14. Svezan je rukom njegovom jaram od greha mojih, usukani su i dodjoše mi na vrat; obori silu moju; predade me Gospod u ruke, iz kojih se ne mogu podignuti.
15. Polazi Gospod sve junake moje usred mene, sazva na me sabor da potre mladiæe moje; kao groždje u kaci izgazi Gospod devojku, kæer Judinu.
16. Zato ja plaèem, oèi moje, oèi moje liju suze, jer je daleko od mene utešitelj, koji bi ukrepio dušu moju; sinovi moji propadoše, jer nadvlada neprijatelj.
17. Sion širi ruke svoje, nema nikoga da ga teši; Gospod zapovedi za Jakova, te ga opkoliše neprijatelji; Jerusalim posta medju njima kao neèista žena.
18. Pravedan je Gospod, jer se suprotih zapovesti Njegovoj; èujte, svi narodi, i vidite bol moj; devojke moje i mladiæi moji otidoše u ropstvo.
19. Zvah prijatelje svoje, oni me prevariše; sveštenici moji i starešine moje pomreše u gradu tražeæi hrane da okrepe dušu svoju.
20. Pogledaj, Gospode, jer mi je tuga, utroba mi se uskolebala, srce se moje prevræe u meni, jer se mnogo suprotih; napolju uèini me sirotim maè, a kod kuæe sama smrt.
21. Èuju gde uzdišem, ali nema nikoga da me poteši; svi neprijatelji moji èuše za nesreæu moju i raduju se što si to uèinio; dovešæeš dan koji si oglasio, te æe oni biti kao ja.
22. Neka izadje preda te sva zloæa njihova, i uèini kao što si uèinio meni za sve grehe moje; jer je mnogo uzdaha mojih i srce je moje žalosno.
      Lamentations (1/5)  →