←  Judges (11/21)  →
1. A Jeftaj od Galada beše hrabar junak, ali sin jedne kurve, s kojom Galad rodi Jeftaja.
2. Ali Galadu i žena njegova rodi sinove, pa kad dorastoše sinovi te žene, oteraše Jeftaja rekavši mu: Neæeš imati nasledstvo u domu oca našeg, jer si sin druge žene.
3. Zato pobeže Jeftaj od braæe svoje, i nastani se u zemlji Tovu; i stekoše se k njemu ljudi praznovi, i idjahu s njim.
4. A posle nekog vremena zavojštiše sinovi Amonovi na Izrailja;
5. I kad zavojštiše sinovi Amonovi na Izrailja, otidoše starešine galadske da dovedu Jeftaja iz zemlje Tova.
6. I rekoše Jeftaju: Hodi i budi nam vojvoda, da vojujemo sa sinovima Amonovim.
7. A Jeftaj reèe starešinama galadskim: Ne mrzite li vi na me, i ne isteraste li me iz doma oca mog? Što ste dakle došli k meni sada kad ste u nevolji?
8. A starešine galadske rekoše Jeftaju: Zato smo sada došli opet k tebi da podješ s nama i da vojuješ sa sinovima Amonovim i da nam budeš poglavar svima koji živimo u Galadu.
9. A Jeftaj reèe starešinama galadskim: Kad hoæete da me odvedete natrag da vojujem sa sinovima Amonovim, ako mi ih da Gospod, hoæu li vam biti poglavar?
10. A starešine galadske rekoše Jeftaju: Gospod neka bude svedok medju nama, ako ne uèinimo kako si kazao.
11. Tada otide Jeftaj sa starešinama galadskim, i narod ga postavi poglavarem i vojvodom nad sobom: i Jeftaj izgovori pred Gospodom u Mispi sve reèi koje beše rekao.
12. Potom posla Jeftaj poslanike k caru sinova Amonovih, i poruèi: Šta imaš ti sa mnom, te si dopao k meni da ratuješ po mojoj zemlji?
13. A car sinova Amonovih reèe poslanicima Jeftajevim: Što je uzeo Izrailj moju zemlju kad dodje iz Misira, od Ariona do Javoka i do Jordana; sada dakle vrati mi je s mirom.
14. Ali Jeftaj posla opet poslanike k caru sinova Amonovih..
15. I poruèi mu: Ovako veli Jeftaj: Nije uzeo Izrailj zemlje moavske ni zemlje sinova Amonovih.
16. Nego izašavši iz Misira predje Izrailj preko pustinje do Crvenog Mora i dodje do Kadisa.
17. I posla Izrailj poslanike k caru edomskom i reèe: Pusti da prodjem kroz tvoju zemlju. Ali ne posluša car edomski. Posla takodje k caru moavskom:, ali ni on ne hte. I tako staja Izrailj u Kadisu.
18. Potom iduæi preko pustinje obidje zemlju edomsku i zemlju moavsku, i došavši s Istoka zemlji moavskoj stade u logor s one strane Ariona; ali ne predjoše preko medje moavske, jer Arion beše medja moavska.
19. Nego posla Izrailj poslanike k Sionu caru amorejskom, caru esevonskom, i reèe mu Izrailj; dopusti nam da prodjemo kroz tvoju zemlju do svog mesta.
20. Ali Sion ne verova Izrailju da ga pusti da predje preko medje njegove, nego Sion skupi sav svoj narod i stadoše u logor u Jasi, i pobi se sa Izrailjem.
21. A Gospod Bog Izrailjev predade Siona i sav narod njegov u ruke sinovima Izrailjevim, te ih pobiše; i zarobi Izrailj svu zemlju Amoreja, koji življahu u onoj zemlji.
22. Zadobiše svu zemlju amorejsku od Ariona do Javoka, i od pustinje do Jordana.
23. Tako je dakle Gospod Bog Izrailjev oterao Amoreje ispred naroda svog Izrailja, pa ti li hoæeš da je zemlja njihova tvoja?
24. Nije li tvoje ono što ti da da je tvoje Hemos bog tvoj? Tako koga god Gospod Bog naš otera ispred nas, onog je zemlja naša.
25. Ili si ti po èem bolji od Valaka sina Seforovog cara moavskog? Je li se on kad svadjao s Izrailjem? Je li kad vojevao s nama?
26. Izrailj živi u Esevonu i u selima njegovim i u Aroiru i selima njegovim i po svim gradovima duž Arnona tri stotine godina; zašto ne oteste za toliko vremena.
27. I tako nisam ja tebi skrivio, nego ti meni èiniš zlo ratujuæi na me. Gospod sudija nek sudi danas izmedju sinova Izrailjevih i sinova Amonovih.
28. Ali car sinova Amonovih ne posluša reèi koje mu poruèi Jeftaj.
29. I sidje na Jeftaja duh Gospodnji, te prodje kroz Galad i kroz Manasiju, prodje i Mispu galadsku, i od Mispe galadske dodje o sinova Amonovih.
30. I zavetova Jeftaj zavet Gospodu i reèe: Ako mi daš sinove Amonove u ruke,
31. Šta god izidje na vrata iz kuæe moje na susret meni, kad se vratim zdrav od sinova Amonovih, biæe Gospodnje, i prineæu na žrtvu paljenicu.
32. I tako dodje Jeftaj do sinova Amonovih da se bije s njima; i Gospod mu ih dade u ruke.
33. I pobi ih od Aroira pa do Minita u dvadeset gradova i do ravnice vinogradske u boju vrlo velikom; i sinovi Amonovi biše pokoreni pred sinovima Izrailjevim.
34. A kad se vraæaše Jeftaj kuæi svojoj u Mispu, gle, kæi njegova izidje mu na susret s bubnjevima i sviralama; ona mu beše jedinica, i osim nje ne imaše ni sina ni kæeri.
35. Pa kad je ugleda, razdre haljine svoje i reèe: Ah kæeri moja! Vele li me obori! Ti si od onih što me cvele; jer sam otvorio usta svoja ka Gospodu i ne mogu poreæi.
36. A ona mu reèe: Oèe moj, kad si otvorio usta svoja ka Gospodu, uèini mi, kako je izašlo iz usta tvojih, kad te je Gospod osvetio od neprijatelja tvojih, sinova Amonovih.
37. Još reèe ocu svom: Uèini mi ovo: ostavi me do dva meseca da otidem da se popnem na gore da oplaèem svoje devojaštvo s drugama svojim.
38. A on joj reèe: Idi. I pusti je na dva meseca, i ona otide s drugama svojim i oplakiva devojaštvo svoje po gorama.
39. A kad prodjoše dva meseca, vrati se k ocu svom; i on svrši na njoj zavet svoj koji beše zavetovao. A ona ne pozna èoveka. I posta obièaj u Izrailju
40. Da od godine do godine idu kæeri Izrailjeve da plaèu za kæerju Jeftaja od Galada, èetiri dana u godini.
←  Judges (11/21)  →