←  John (12/21)  →
1. A Isus pre pashe na šest dana dodje u Vitaniju gde beše Lazar što umre, koga podiže iz mrtvih.
2. Onde Mu, pak, zgotoviše veèeru, i Marta služaše, a i Lazar sedjaše s njim za trpezom;
3. A Marija uzevši litru pravog nardovog mnogocenog mira pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge Njegove; a kuæa se napuni mirisa od mira.
4. Onda reèe jedan od uèenika Njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji Ga posle izdade:
5. Zašto se ovo miro ne prodade za trista groša i ne dade siromasima?
6. A ovo ne reèe što se staraše za siromahe, nego što beše lupež, i imaše kovèežiæ, i nošaše što se metaše u nj.
7. A Isus reèe: Ne dirajte u nju; ona je to dohranila za dan mog pogreba;
8. Jer siromahe svagda imate sa sobom, a mene nemate svagda.
9. Razume, pak, mnogi narod iz Judeje da je onde i dodjoše ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara kog podiže iz mrtvih.
10. A glavari sveštenièki dogovoriše se da i Lazara ubiju;
11. Jer mnogi njega radi idjahu iz Judeje i verovahu Isusa.
12. A sutradan, mnogi od naroda koji beše došao na praznik, èuvši da Isus ide u Jerusalim
13. Uzeše grane od finika i izidjoše Mu na susret, i vikahu govoreæi: Osana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev.
14. A Isus našavši magare usede na nj, kao što je pisano:
15. Ne boj se kæeri Sionova, evo car tvoj ide sedeæi na magaretu.
16. Ali ovo uèenici Njegovi ne razumeše pre: nego kad se proslavi Isus onda se opomenuše da ovo beše za Njega pisano, i ovo Mu uèiniše.
17. A narod svedoèaše koji beše pre s Njim kad Lazara izazva iz groba i podiže ga iz mrtvih.
18. Zato Ga i srete narod, jer èuše da On uèini ovo èudo.
19. A fariseji govorahu medju sobom: Vidite da ništa ne pomaže? Gle, svet ide za njim.
20. A behu neki Grci koji behu došli na praznik da se mole Bogu.
21. Oni dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide galilejske, i moljahu ga govoreæi: Gospodine! Mi bismo hteli da vidimo Isusa.
22. Dodje Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu.
23. A Isus odgovori im govoreæi: Dodje èas da se proslavi Sin èoveèiji.
24. Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenièno padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi;
25. Koji ljubi dušu svoju izgubiæe je, a ko mrzi na dušu svoju na ovom svetu, saèuvaæe je za život veèni.
26. Ko meni služi, za mnom nek ide, i gde sam ja onde i sluga moj nek bude; i ko meni služi onog æe poštovati Otac moj.
27. Sad je duša moja žalosna; i šta da kažem? Oèe! Saèuvaj me od ovog èasa; ali za to dodjoh na èas ovaj.
28. Oèe! Proslavi ime svoje! Tada glas dodje s neba: I proslavio sam i opet æu proslaviti.
29. A kad èu narod koji stajaše, govorahu: Grom zagrmi; a drugi govorahu: Andjeo mu govori.
30. Isus odgovori i reèe: Ovaj glas ne bi mene radi nego naroda radi.
31. Sad je sud ovom svetu; sad æe biti isteran knez ovog sveta napolje.
32. I kad ja budem podignut od zemlje, sve æu privuæi k sebi.
33. A ovo govoraše da pokaže kakvom æe smrti umreti.
34. Narod Mu odgovori: Mi èusmo iz zakona da æe Hristos ostati vavek; kako ti govoriš da se sinu èoveèijem valja podignuti? Ko je taj sin èoveèiji?
35. A Isus im reèe: Još je malo vremena videlo s vama; hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami ne zna kuda ide.
36. Dok videlo imate verujte videlo, da budete sinovi videla. Rekavši ovo Isus otide i sakri se od njih.
37. Ako je i èinio tolika èudesa pred njima, opet Ga ne verovahu;
38. Da se zbude reè Isaije proroka koji reèe: Gospode! Ko verova govorenju našem? I ruka Gospodnja kome se otkri?
39. Zato ne mogahu verovati, jer opet reèe Isaija:
40. Zaslepio je oèi njihove i okamenio srca njihova, da ne vide oèima ni srcem razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.
41. Ovo reèe Isaija kad vide slavu Njegovu i govori za Njega.
42. Ali opet i od knezova mnogi Ga verovaše; nego radi fariseja ne priznavahu, da ne bi bili izgnani iz zbornice;
43. Jer im veæma omile slava ljudska nego slava Božija.
44. A Isus povika i reèe: Ko mene veruje ne veruje mene, nego Onog koji me posla;
45. I ko vidi mene, vidi Onog koji me posla.
46. Ja dodjoh videlo na svet, da nijedan koji me veruje ne ostane u tami.
47. I ko èuje moje reèi i ne veruje, ja mu neæu suditi; jer ja ne dodjoh da sudim svetu, nego da spasem svet.
48. Koji se odreèe mene, i ne prima reèi moje, ima sebi sudiju: reè koju ja govorih ona æe mu suditi u poslednji dan;
49. Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me posla On mi dade zapovest šta æu kazati i šta æu govoriti.
50. I znam da je zapovest Njegova život veèni. Šta ja dakle govorim onako govorim kao što mi reèe Otac.
←  John (12/21)  →