←  Job (29/42)  →
1. Još nastavi Jov besedu svoju i reèe:
2. O da bih bio kao predjašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog èuvaše,
3. Kad svetljaše sveæom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hodjah po mraku,
4. Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,
5. Kad još beše Svemoguæi sa mnom, i deca moja oko mene,
6. Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi toèaše ulje potocima,
7. Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:
8. Mladiæi videæi me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,
9. Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,
10. Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.
11. Jer koje me uho èujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko vidjaše, svedoèaše mi
12. Da izbavljam siromaha koji vièe, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;
13. Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;
14. U pravdu se oblaèih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.
15. Oko bejah slepom i noga hromom.
16. Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.
17. I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.
18. Zato govorah: U svom æu gnezdu umreti, i biæe mi dana kao peska.
19. Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noæ na mojim granama.
20. Slava moja podmladjivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.
21. Slušahu me i èekahu, i æutahu na moj savet.
22. Posle mojih reèi niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.
23. Jer me èekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.
24. Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.
25. Kad bih otišao k njima, sedah u zaèelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.
←  Job (29/42)  →