←  Jeremiah (9/52)  →
1. O, da bi glava moja bila voda, a oèi moje izvori suzni! Da plaèem danju i noæu za pobijenima kæeri naroda svog.
2. O, da mi je u pustinji stanak putnièki! Da ostavim narod svoj i da otidem od njih, jer su svi preljuboèinci, zbor nevernièki;
3. I zapinju jezik svoj kao luk da lažu, i osiliše na zemlji, ali ne za istinu, nego idu iz zla u zlo, niti znaju za me, govori Gospod.
4. Èuvajte se svaki prijatelja svog i ni jednom bratu ne verujte; jer svaki brat radi da potkine drugog, i svaki prijatelj ide te opada.
5. I svaki vara prijatelja svog i ne govori istine, uèe jezik svoj da govori laž, muèe se da èine zlo.
6. Stan ti je usred prevare; radi prevare neæe da znaju za me, govori Gospod.
7. Zato ovako govori Gospod nad vojskama: Gle, pretopiæu ih, i okušaæu ih; jer šta bih èinio radi kæeri naroda svog?
8. Jezik im je strela smrtna, govori prevaru; ustima govore o miru s prijateljem svojim, a u srcu nameštaju zasedu.
9. Zato li ih neæu pohoditi? Govori Gospod; duša moja neæe li se osvetiti takvom narodu?
10. Za ovim gorama udariæu u plaè i u ridanje, i za torovima u pustinji u naricanje; jer izgoreše da niko ne prolazi niti se èuje glas od stada, i ptice nebeske i stoka pobegoše i otidoše.
11. I obratiæu Jerusalim u gomilu, u stan zmajevski; i gradove Judine obratiæu u pustoš, da neæe niko onuda živeti.
12. Ko je mudar da bi razumeo? I kome govoriše usta Gospodnja, da bi objavio zašto zemlja propade i izgore kao pustinja da niko ne prolazi?
13. Jer Gospod reèe: Što ostaviše zakon moj, koji metnuh pred njih, i ne slušaše glas moj i ne hodiše za njim,
14. Nego hodiše za mislima srca svog i za Valima, èemu ih nauèiše oci njihovi,
15. Za to ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Evo ja æu nahraniti taj narod pelenom i napojiæu ih žuèi.
16. I rasejaæu ih medju narode, kojih ne poznavaše ni oni ni oci njihovi; i puštaæu za njima maè dokle ih ne istrebim.
17. Ovako veli Gospod nad vojskama: Gledajte i zovite narikaèe neka dodju, i pošljite po vešte neka dodju,
18. I neka brže narièu za nama, da se rone suze od oèiju naših, i od vedja naših da teèe voda.
19. Jer se glasno ridanje èu od Siona: Kako propadosmo! Posramismo se vrlo, jer se rastavljamo sa zemljom, jer obaraju stanove naše.
20. Zato, žene, èujte reè Gospodnju i neka primi uho vaše reè usta Njegovih, i uèite kæeri svoje ridati i jedna drugu naricati.
21. Jer se pope smrt na prozore naše i udje u dvorove naše da istrebi decu s ulica i mladiæe s puteva.
22. Reci: Ovako govori Gospod: i mrtva æe telesa ljudska ležati kao gnoj po njivi i kao rukoveti za žeteocem, kojih niko ne kupi.
23. Ovako veli Gospod: Mudri da se ne hvali mudrošæu svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim.
24. Nego ko se hvali, neka se hvali tim što razume i poznaje mene da sam ja Gospod koji èinim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.
25. Eto, idu dani, veli Gospod, kad æu pohoditi sve, obrezane i neobrezane,
26. Misirce i Judejce i Edomce i sinove Amonove i Moavce i sve koji se s kraja strižu, koji žive u pustinji; jer su svi ti narodi neobrezani, i sav je dom Izrailjev neobrezanog srca.
←  Jeremiah (9/52)  →