←  Jeremiah (44/52)  →
1. Reè koja dodje Jeremiji za sve Judejce koji življahu u zemlji misirskoj, koji življahu u Migdolu i u Tafnesu i u Nofu i u zemlji Patrosu, govoreæi:
2. Ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: Vi videste sve zlo što navedoh na Jerusalim i na sve gradove Judine, i evo su danas pusti i nema nikoga da živi u njima,
3. Za zloæu njihovu koju èiniše da bi me gnevili hodeæi da kade i služe drugim bogovima, kojih ne znaše ni oni ni vi ni oci vaši.
4. I slah k vama sve sluge svoje proroke zarana jednako govoreæi: Ne èinite taj gad na koji mrzim.
5. Ali ne poslušaše niti prignuše uha svog da se vrate od zloæe svoje, da ne kade drugim bogovima.
6. Zato se izli jarost moja i gnev moj, i razgore se u gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, te postaše razvaline i pustoš, kao što se vidi danas.
7. A sada ovako veli Gospod Bog nad vojskama, Bog Izrailjev: zašto sami sebi èinite tako veliko zlo da istrebite iz Jude ljude i žene, decu i koja sisaju, da ne ostane u vas ostatka,
8. Gneveæi me delima ruku svojih, kadeæi drugim bogovima u zemlji misirskoj, u koju dodjoste da se stanite da biste se istrebili i postali kletva i rug u svih naroda na zemlji.
9. Jeste li zaboravili zla otaca svojih i zla careva Judinih i zla žena njihovih, i svoja zla i zla žena svojih, koja èiniše u zemlji Judinoj i po ulicama jerusalimskim?
10. Ne pokoriše se do danas niti se pobojaše, niti hodiše po mom zakonu i uredbama mojim, koje stavih pred vas i pred oce vaše.
11. Za to ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: evo, ja æu vam obratiti lice svoje na zlo, da istrebim sve Judejce.
12. I uzeæu ostatak Judin, koji okrenu lice svoje da ide u zemlju misirsku da se onde stani, i izginuæe svi; u zemlji æe misirskoj pasti i izginuti od maèa i od gladi, malo i veliko, izginuæe od maèa i od gladi, i biæe uklin i èudo i prokletstvo i rug.
13. I pohodiæu one koji nastavaju u zemlji misirskoj, kao što sam pohodio Jerusalim, maèem, gladju i pomorom;
14. I nijedan od ostatka Judinog, što otidoše u zemlju misirsku da se onde stane, neæe uteæi niti se izbaviti da se vrate u zemlju Judinu, u koju se žele vratiti da se nasele; jer se neæe vratiti, osim koji pobegnu.
15. Tada odgovoriše Jeremiji svi ljudi koji znahu da žene njihove kade drugim bogovima, i sve žene, kojih stajaše onde velik zbor, i sav narod što življaše u zemlji misirskoj, u Patrosu, govoreæi:
16. Šta nam kaza u ime Gospodnje, neæemo te poslušati;
17. Nego æemo èiniti sve što je izašlo iz naših usta kadeæi carici nebeskoj i lijuæi joj nalive, kao što smo èinili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, jer bejasmo siti hleba i beše nam dobro i zlo ne vidjasmo.
18. A od kad prestasmo kaditi carici nebeskoj i liti joj nalive, ništa nemamo i ginemo od maèa i od gladi.
19. I kad kadimo carici nebeskoj i lijemo joj nalive, eda li joj bez glavara svojih peèemo kolaèe služeæi joj i lijemo joj nalive?
20. Tada reèe Jeremija svemu narodu, ljudima i ženama, i svemu narodu, koji mu onako odgovoriše, govoreæi:
21. Eda li se ne opomenu Gospod kada, kojim kadiste u gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim vi i oci vaši, carevi vaši i knezovi vaši i narod zemaljski? I ne dodje li Mu u srce?
22. I ne može Gospod više podnositi zloæu dela vaših i gadove koje èiniste, te zemlja vaša posta pustoš i èudo i prokletstvo, da niko na živi u njoj, kako se vidi danas.
23. Zato što kadiste i što grešiste Gospodu i ne slušaste glas Gospodnji, i po zakonu Njegovom i uredbama Njegovim i svedoèanstvima Njegovim ne hodiste, zato vas zadesi ovo zlo, kako se vidi danas.
24. Još reèe Jeremija svemu narodu i svim ženama: Èujte reè Gospodnju, svi Judejci, koji ste u zemlji misirskoj.
25. Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev, govoreæi: vi i žene vaše rekoste ustima svojim i rukama svojim izvršiste govoreæi: Izvršavaæemo zavete svoje što zavetovasmo kadeæi carici nebeskoj i lijuæi joj nalive. Doista, ispuniste zavete svoje i izvršiste.
26. Zato èujte Judejci reè Gospodnju, svi Judejci koji stanujete u zemlji misirskoj: evo, ja se zaklinjem velikim imenom svojim, veli Gospod, da se ime moje neæe više izricati ustima ni jednog Judejca u svoj zemlji misirskoj da bi rekao: tako da je živ Gospod Gospod!
27. Evo, ja æu paziti na njih zla radi, ne dobra radi, i Judejci koji su u zemlji misirskoj, svi æe ginuti od maèa i od gladi, dokle ih ne bude ni jednog.
28. A koji uteku od maèa, vratiæe se iz zemlje misirske u zemlju Judinu, malo njih, jer sav ostatak Judin, što otidoše u zemlju misirsku da se onde nastane, poznaæe èija æe se reè navršiti, moja ili njihova.
29. A ovo da vam je znak, govori Gospod, da æu vas pohoditi na tom mestu da znate da æe se doista ispuniti reèi moje vama na zlo;
30. Ovako veli Gospod: Evo, ja æu dati Faraona Vafrija, cara misirskog, u ruke neprijateljima njegovim i u ruke onim koji traže dušu njegovu, kao što sam dao Sedekiju cara Judinog u ruke Navuhodonosoru caru vavilonskom, neprijatelju njegovom i koji tražaše dušu njegovu.
←  Jeremiah (44/52)  →