←  Jeremiah (31/52)  →
1. U to vreme, govori Gospod, ja æu biti Bog svim porodicama Izrailjevim, i oni æe mi biti narod.
2. Ovako veli Gospod: Narod što osta od maèa nadje milost u pustinji, kad idjah da dam odmor Izrailju.
3. Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju veènom, zato ti jednako èinim milost.
4. Opet æu te sazidati, i biæeš sazidana, devojko Izrailjeva, opet æeš se veseliti bubnjevima svojim, i izlaziæeš sa zborom igraèkim.
5. Opet æeš saditi vinograde na brdima samarijskim, sadiæe vinogradari i ješæe rod.
6. Jer æe doæi dan kad æe vikati èuvari na gori Jefremovoj: Ustanite, da idemo na Sion, ka Gospodu Bogu svom.
7. Jer ovako veli Gospod: Pevajte veselo radi Jakova, i podvikujte radi glave narodima; javljajte, hvalite i govorite: Spasi, Gospode, narod svoj, ostatak Izrailjev.
8. Evo, ja æu ih dovesti iz zemlje severne, i sabraæu ih s krajeva zemaljskih, i slepog i hromog, i trudnu i porodilju, sve zajedno, zbor veliki vratiæe se ovamo.
9. Iæi æe plaèuæi, i s molitvama æu ih dovesti natrag; vodiæu ih pokraj potoka pravim putem, na kome se neæe spoticati; jer sam Otac Izrailju, i Jefrem je prvenac moj.
10. Èujte, narodi, reè Gospodnju, i javljajte po dalekim ostrvima i recite: Koji raseja Izrailja, skupiæe ga, i èuvaæe ga kao pastir stado svoje.
11. Jer iskupi Gospod Jakova, i izbavi ga iz ruku jaèeg od njega.
12. I doæi æe i pevaæe na visini sionskoj, i steæi æe se k dobru Gospodnjem, k žitu, k vinu i k ulju, k jaganjcima i teocima; i duša æe im biti kao vrt zaliven, i neæe više tužiti.
13. Tada æe se veseliti devojka u kolu, i momci i starci zajedno, i promeniæu žalost njihovu na radost, i utešiæu ih, i razveseliæu ih po žalosti njihovoj.
14. I napitaæu sveštenicima dušu pretilinom, i narod æe se moj nasititi dobra mog, govori Gospod.
15. Ovako veli Gospod: Glas u Rami èu se, naricanje i plaè veliki; Rahilja plaèe za decom svojom, neæe da se uteši za decom svojom, jer ih nema.
16. Ovako veli Gospod: Ustavi glas svoj od plaèa i oèi svoje od suza, jer ima plata delu tvom, govori Gospod, i oni æe se vratiti iz zemlje neprijateljske.
17. I imaš nadu za posledak, govori Gospod, da æe se vratiti sinovi tvoji na medje svoje.
18. Èujem doista Jefrema gde tuži: Pokarao si me, te sam pokaran kao june neuko; obrati me da se obratim, jer si Ti Gospod Bog moj.
19. Jer pošto se obratih, pokajah se; i pošto se nauèih, udarih se po bedru; jer se posramih i stidim se što nosim sramotu mladosti svoje.
20. Nije li mi Jefrem mio sin? Nije li dete predrago? Od kad govorih protiv njega, jednako ga se opominjem; zato je srce moje ustreptalo njega radi, doista æu se smilovati na nj, govori Gospod.
21. Podigni znake, nanesi gomile kamenja, zapamti put kojim si išla; vrati se, devojko Izrailjeva, vrati se u gradove svoje.
22. Dokle æeš lutati, kæeri odmetnice! Jer je Gospod uèinio nešto novo na zemlji: žena æe opkoliti èoveka.
23. Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Još æu ovu reè govoriti u zemlji Judinoj i u gradovima njegovim kad natrag dovedem roblje njihovo: Gospod da te blagoslovi, stane pravde, sveta goro!
24. Jer æe se naseliti u njoj Juda, i svi gradovi njegovi, i ratari i koji idu za stadom.
25. Jer æu napojiti umornu dušu, i nasititi svaku klonulu dušu.
26. U tom se probudih i pogledah, i san mi beše sladak.
27. Evo idu dani, govori Gospod, kad æu zasejati dom Izrailjev i dom Judin semenom èoveèijim i semenom od stoke.
28. I kao što sam pazio na njih da ih istrebljujem i razvaljujem, i kvarim i zatirem i muèim, tako æu paziti na njih da ih sazidam i posadim, govori Gospod.
29. U te dane neæe se više govoriti: Oci jedoše kiselo groždje, a sinovima trnu zubi.
30. Nego æe svaki za svoje grehe poginuti; ko god jede kiselo groždje, tome æe zubi trnuti.
31. Evo, idu dani, govori Gospod, kad æu uèiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet,
32. Ne kao onaj zavet, koji uèinih s ocima njihovim, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje misirske, jer onaj zavet moj oni pokvariše, a ja im bejah muž, govori Gospod.
33. Nego ovo je zavet što æu uèiniti s domom Izrailjevim posle ovih dana, govori Gospod: metnuæu zavet svoj u njih, i na srcu njihovom napisaæu ga, i biæu im Bog i oni æe mi biti narod.
34. I neæe više uèiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreæi: Poznajte Gospoda; jer æe me znati svi od malog do velikog, govori Gospod; jer æu im oprostiti bezakonja njihova, i grehe njihove neæu više pominjati.
35. Ovako veli Gospod, koji daje sunce da svetli danju, i uredbe mesecu i zvezdama da svetle noæu, koji raskida more i buèe vali njegovi, kome je ime Gospod nad vojskama:
36. Ako tih uredbi nestane ispred mene, govori Gospod, i seme æe Izrailjevo prestati biti narod preda mnom na vek.
37. Ovako veli Gospod: Ako se može izmeriti nebo gore i izvideti temelji zemaljski dole, tada æu i ja odbaciti sve seme Izrailjevo za sve što su uèinili, veli Gospod.
38. Evo idu dani, govori Gospod, u koje æe se sazidati Gospodu ovaj grad od kule Ananeilove do vrata na uglu.
39. I još æe dalje otiæi uže meraèko do huma Gariva i obrnuæe se na Goat.
40. I sva dolina od mrtvih telesa i pepela, i sva polja sve do potoka Kedrona, do ugla konjskih vrata k istoku, biæe svetinja Gospodu; neæe se razvaliti ni potrti doveka.
←  Jeremiah (31/52)  →