←  Jeremiah (3/52)  →
1. Govore: Ako ko pusti ženu svoju, i ona otišavši od njega uda se za drugog, hoæe li se onaj vratiti k njoj? Ne bi li se sasvim oskvrnila ona zemlja? A ti si se kurvala s mnogim milosnicima; ali opet vrati se k meni, veli Gospod.
2. Podigni oèi svoje k visinama, i pogledaj gde se nisi kurvala; na putevima si sedela èekajuæi ih kao Arapin u pustinji, i oskvrnila si zemlju kurvarstvom svojim i zloæom svojom.
3. Zato se ustaviše daždi, i ne bi poznog dažda; ali u tebe beše èelo žene kurve, i ne hte se stideti.
4. Hoæeš li odsele vikati k meni: Oèe moj, Ti si vodj mladosti moje?
5. Hoæe li se srditi jednako? Hoæe li se gneviti do veka? Eto, govoriš, a èiniš zlo koliko god možeš.
6. Još mi reèe Gospod za vremena cara Josije: Jesi li video šta uèini odmetnica, Izrailj? Kako odlazi na svako visoko brdo i pod svako zeleno drvo, i kurva se onde.
7. I, pošto uèini sve to, rekoh: Vrati se k meni; ali se ne vrati; i to vide nevernica, sestra njena, Juda.
8. I svide mi se za sve to što uèini preljubu odmetnica Izrailj da je pustim i dam joj knjigu raspusnu; ali se ne poboja nevernica sestra joj Juda, nego otide, te se i ona prokurva.
9. I sramotnije kurvanjem svojim oskvrni zemlju, jer èinjaše preljubu s kamenom i s drvetom.
10. I kod svega toga ne vrati se k meni nevernica sestra joj Juda svim srcem svojim, nego lažno, govori Gospod.
11. Za to mi reèe Gospod: Odmetnica Izrailj opravda se više nego nevernica Juda.
12. Idi i vièi ove reèi k severu, i reci: Vrati se, odmetnice Izrailju, veli Gospod, i neæu pustiti da padne gnev moj na vas, jer sam milostiv, veli Gospod, neæu se gneviti do veka.
13. Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom, te si tumarala k tudjima pod svako drvo zeleno, i niste slušali glas moj, veli Gospod.
14. Obratite se, sinovi odmetnici, veli Gospod, jer sam ja muž vaš, i uzeæu vas, jednog iz grada i dva iz porodice, i odvešæu vas u Sion.
15. I daæu vam pastire po srcu svom, koji æe vas pasti znanjem i razumom.
16. I kad se umnožite i narodite u zemlji, onda se, veli Gospod, neæe više govoriti: Kovèeg zaveta Gospodnjeg; niti æe im dolaziti na um niti æe ga pominjati, niti æe hoditi k njemu, niti æe ga više opravljati.
17. U to æe se vreme Jerusalim zvati presto Gospodnji, i svi æe se narodi sabrati u nj, k imenu Gospodnjem u Jerusalimu, i neæe više iæi po misli srca svog zlog.
18. U to æe vreme dom Judin iæi s domom Izrailjevim, i doæi æe zajedno iz zemlje severne u zemlju koju dadoh u nasledstvo ocima vašim.
19. Ali ja rekoh: Kako bih te postavio medju sinove i dao ti zemlju željenu, krasno nasledstvo mnoštva naroda? I rekoh: Ti æeš me zvati: Oèe moj; i neæeš se odvratiti od mene.
20. Doista kao što žena izneveri druga svog, tako izneveriste mene, dome Izrailjev, veli Gospod.
21. Glas po visokim mestima neka se èuje, plaè, molbe sinova Izrailjevih, jer prevratiše put svoj, zaboraviše Gospoda Boga svog.
22. Vratite se, sinovi odmetnici, i isceliæu odmete vaše. Evo, mi idemo k Tebi, jer si Ti Gospod Bog naš.
23. Doista, zaludu su humovi, mnoštvo gora; doista, u Gospodu je Bogu našem spasenje Izrailjevo.
24. Jer ta sramota proždre trud otaca naših od detinjstva našeg, ovce njihove i goveda njihova, sinove njihove i kæeri njihove.
25. Ležimo u sramoti svojoj, i pokriva nas rug naš; jer Gospodu Bogu svom grešismo mi i oci naši od detinjstva svog do danas, i ne slušasmo glas Gospoda Boga svog.
←  Jeremiah (3/52)  →