←  Jeremiah (2/52)  →
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Idi i vièi Jerusalimu da èuje i govori: Ovako veli Gospod: Opominjem te se po milosti u mladosti tvojoj i po ljubavi o veridbi tvojoj, kad idjaše za mnom po pustinji, i po zemlji gde se ne seje.
3. Izrailj beše svetinja Gospodu i prvina od rodova Njegovih; koji je jedjahu svi behu krivi, zlo dolažaše na njih, veli Gospod.
4. Èujte reè Gospodnju, dome Jakovljev i sve porodice doma Izrailjevog.
5. Ovako veli Gospod: Kakvu nepravdu nadjoše oci vaši u mene, te odstupiše od mene, i pristaše za ništavilom, i postaše ništavi?
6. I ne rekoše: Gde je Gospod koji nas je izveo iz zemlje misirske, koji nas je vodio po pustinji, po zemlji pustoj i punoj propasti, po zemlji suvoj i gde je sen smrtni, po zemlji preko koje niko nije hodio i u kojoj niko nije živeo?
7. I kad vas dovedoh u zemlju rodnu da jedete rod njen i dobra njena, došavši oskvrniste zemlju moju i od nasledstva mog naèiniste gad.
8. Sveštenici ne rekoše: Gde je Gospod? I koji se bave zakonom ne poznaše me, i pastiri odustaše me, i proroci prorokovaše Valom i idoše za stvarima zaludnim.
9. Za to æu se još preti s vama, veli Gospod, i sa sinovima sinova vaših preæu se.
10. Jer prodjite ostrva kitimska i vidite i pošljite u Kidar, i razgledajte dobro, i vidite, je li bilo takvo šta:
11. Je li koji narod promenio bogove, ako i nisu bogovi? A moj narod promeni slavu svoju na stvar zaludnu.
12. Èudite se tome, nebesa, i zgrozite se i upropastite se! Veli Gospod.
13. Jer dva zla uèini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode.
14. Je li Izrailj rob? Je li rob u kuæi rodjen? Zašto posta grabež?
15. Rikaše na nj laviæi i dizaše glas svoj, i obratiše zemlju njegovu u pustoš; gradovi su mu popaljeni, te nema nikoga da živi u njima.
16. I sinovi nofski i tafneski opasoše ti teme.
17. Nisi li to sam sebi uèinio ostavivši Gospoda Boga svog kad te vodjaše putem?
18. A sada šta æe ti put misirski da piješ vode siorske? Šta li æe ti put asirski da piješ vode iz reke?
19. Tvoja æe te zloæa pokarati i tvoje æe te odmetanje prekoriti. Poznaj dakle i vidi da je zlo i gorko što si ostavio Gospoda Boga svog i što nema straha mog u tebi, veli Gospod Gospod nad vojskama.
20. Jer davno izlomih jaram tvoj i raskidoh sveze tvoje, i ti reèe: Neæu biti sluga; a na svaki visoki hum i pod svako zeleno drvo ideš da se kurvaš.
21. Ja te posadih, lozu izabranu, sve seme istinito; pa kako mi se promeni i izmetnu se odvoda od tudje loze?
22. Da se izmiješ salitrom i uzmeš mnogo sapuna, opet æe se poznavati bezakonje tvoje preda mnom, veli Gospod Gospod.
23. Kako možeš reæi: Nisam se oskvrnio, nisam išao za Valima? Pogledaj put svoj po dolu; poznaj šta si uèinila, brza kamilo, koja ostavljaš znake na svojim putevima.
24. Kao divlja magarica, koja je navikla na pustinju i po želji duše svoje vuèe u se vetar, kad navali, ko æe je vratiti? Koji je traže neæe se umoriti, naæi æe je u mesecu njenom.
25. Èuvaj nogu svoju, da nije bosa, i grlo svoje, da ne žedni. Ali ti veliš: Od toga nema ništa; ne, jer ljubim tudje, i za njima æu iæi.
26. Kao što se lupež posrami kad se uhvati, tako æe se posramiti dom Izrailjev, oni, carevi njihovi, knezovi njihovi, i sveštenici njihovi i proroci njihovi,
27. Koji govore drvetu: Ti si otac moj; i kamenu: Ti si me rodio; jer mi okrenuše ledja, a ne lice; a kad su u nevolji govore: Ustani i izbavi nas.
28. A gde su bogovi tvoji koje si naèinio sebi? Neka ustanu, ako te mogu izbaviti kad si u nevolji, jer imaš, Juda, bogova koliko gradova.
29. Zašto hoæete da se pravdate sa mnom? Vi ste se svi odmetnuli od mene, veli Gospod.
30. Uzalud bih sinove vaše, ne primiše nauke; maè vaš proždre proroke vaše kao lav koji davi.
31. O rode! Vidite reè Gospodnju; bejah li pustinja Izrailju ili mraèna zemlja? Zašto govori moj narod: Gospodari smo, neæemo više doæi k tebi?
32. Zaboravlja li devojka svoj nakit i nevesta ures svoj? A narod moj zaboravi me toliko dana da im nema broja.
33. Zašto govoriš da je dobar tvoj put tražeæi šta ljubiš? Pa si i nevaljale žene nauèio svojim putevima.
34. I još na skutovima tvojim nalazi se krv siromaha pravih; ne nalazim kopajuæi, nego je na svima njima.
35. A ti govoriš: Nisam kriv, gnev se Njegov odvratio od mene. Evo ja æu se preti s tobom što govoriš: Nisam zgrešio.
36. Zašto trèkaš tako menjajuæi svoj put? Posramiæeš se od Misirca kako si se posramio od Asirca.
37. Otiæi æeš i odatle s rukama nad glavom svojom, jer Gospod odbacuje uzdanice tvoje, i neæeš biti sreæan u njima.
←  Jeremiah (2/52)  →