←  Jeremiah (14/52)  →
1. Reè Gospodnja koja dodje Jeremiji o suši.
2. Juda tuži, i vrata su mu žalosna; leže na zemlji u crno zaviti; vika iz Jerusalima podiže se.
3. Najveæi izmedju njih šalju najmanje na vodu; došavši na studence ne nalaze vode, vraæaju se s praznim sudovima svojim, stide se i srame se i pokrivaju glavu svoju.
4. Zemlja je ispucala, jer ne beše dažda na zemlji; zato se težaci stide i pokrivaju glavu svoju.
5. I košuta u polju ostavlja mlade svoje, jer nema trave.
6. I divlji magarci stojeæi na visovima vuku u se vetar kao zmajevi, oèi im išèileše, jer nema trave.
7. Kad bezakonja naša svedoèe na nas, Gospode, uèini radi imena svog; jer je mnogo odmeta naših, Tebi sagrešismo.
8. Nado Izrailjeva! Spasitelju njegov u nevolji! Zašto si kao tudjin u ovoj zemlji i kao putnik koji se svrati da prenoæi?
9. Zašto si kao umoran èovek, kao junak, koji ne može izbaviti? Ta, Ti si usred nas, Gospode, i ime je Tvoje prizvano na nas; nemoj nas ostaviti.
10. Ovako govori Gospod za narod ovaj: Milo im je da se skitaju, ne ustavljaju noge svoje, zato nisu mili Gospodu; sada æe se opomenuti bezakonja njihova i pohodiæe grehe njihove.
11. Potom reèe mi Gospod: Ne moli se za taj narod da bi mu bilo dobro.
12. Ako æe i postiti, neæu uslišiti vike njihove; i ako æe prineti žrtve paljenice i dar, neæe mi to ugoditi, nego maèem i gladju i pomorom pomoriæu ih.
13. Tada rekoh: Oh, Gospode Gospode, evo, proroci im govore: Neæete videti maèa, i neæe biti gladi u vas, nego æu vam dati mir pouzdan na ovom mestu.
14. A Gospod mi reèe: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju.
15. Zato ovako veli Gospod za proroke koji prorokuju u moje ime, a ja ih nisam poslao, i govore: Neæe biti maèa ni gladi u ovoj zemlji: od maèa i gladi izginuæe ti proroci.
16. A narod ovaj, kome oni prorokuju, biæe povaljan po ulicama jerusalimskim od gladi i maèa, i neæe biti nikoga da ih pogrebe, njih, žene njihove i sinove njihove i kæeri njihove; tako æu izliti na njih zloæu njihovu.
17. Reci im dakle ovu reè: Neka oèi moje liju suze danju i noæu i neka ne prestaju, jer devojka, kæi mog naroda satre se veoma, od udarca preljutog.
18. Ako izidjem u polje, eto pobijenih maèem; ako udjem u grad, eto iznemoglih od gladi; jer i prorok i sveštenik otidoše u zemlju koju ne znaju.
19. Eda li si sasvim odbacio Judu? Eda li je omrzao duši Tvojoj Sion? Zašto si nas udario tako da nam nema leka? Èekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
20. Priznajemo, Gospode, zloæu svoju, bezakonje otaca svojih, zgrešili smo Ti.
21. Nemoj nas odbaciti radi imena svog; nemoj naružiti prestola slave svoje, opomeni se zaveta svog s nama, nemoj ga ukinuti.
22. Ima li medju taštinama u naroda koji da daje dažd? Ili nebesa, daju li sitan dažd? Nisi li Ti to, Gospode Bože naš? Zato Tebe èekamo, jer Ti èiniš sve to.
←  Jeremiah (14/52)  →