←  Isaiah (33/66)  →

---

1.

Teško tebi, koji pustošiš a tebe ne pustoše, i koji èiniš neveru a tebi se ne èini nevera; kad prestaneš pustošiti, biæeš opustošen, kad prestaneš èiniti neveru, èiniæe ti se nevera.

2.

Gospode, smiluj se na nas, Tebe èekamo; budi im mišica svako jutro, i spasenje naše u nevolji.

3.

Narodi pobegoše od jake vike, rasejaše se narodi što se ti podiže.

4.

I pokupiæe se plen vaš kao što se kupe gusenice, skoèiæe na nj kao što skaèu skakavci.

5.

Uzvišen je Gospod, jer nastava na visini; napuniæe Sion suda i pravde.

6.

I tvrdja vremena tvog, sila spasenja tvog biæe mudrost i znanje; strah Gospodnji biæe blago tvoje.

7.

Eto, junaci njihovi vièu na polju, i poslanici mirni plaèu gorko:

8.

Putevi opusteše, putnici ne putuju; pokvari ugovor, odbaci gradove, ne mari za èoveka.

9.

Zemlja tuži i èezne, Livan se stidi i vene, Saron je kao pustinja, Vasan i Karmil ogoleše.

10.

Sada æu ustati, veli Gospod, sada æu se uzvisiti, sada æu se podignuti.

11.

Zatrudneæete slamom, rodiæete strnjiku; gnev vaš proždreæe vas kao oganj.

12.

I narodi æe biti kao peæi kreène, izgoreæe ognjem kao trnje poseèeno.

13.

Slušajte koji ste daleko šta sam uèinio, i koji ste blizu poznajte moæ moju.

14.

Grešnici u Sionu uplašiæe se, drhat æe spopasti licemere, i reæi æe: Ko æe od nas ostati kod ognja koji proždire? Ko æe od nas ostati kod veène žege?

15.

Ko hodi u pravdi i govori šta je pravo; ko mrzi na dobitak od nasilja; ko otresa ruke svoje da ne primi poklon; ko zatiskuje uši svoje da ne èuje za krv, i zažima oèi svoje da ne vidi zlo;

16.

On æe nastavati na visokim mestima; gradovi na stenama biæe mu utoèište, hleb æe mu se davati, voda mu neæe nedostajati.

17.

Oèi æe ti videti cara u krasoti njegovoj, gledaæe zemlju daleku.

18.

Srce æe tvoje misliti o strahu govoreæi: Gde je pisar? Gde brojaè? Gde je onaj što pregleda kule?

19.

Neæeš videti žestok narod, narod koji govori iz dubina da se ne razbira, u koga je jezik mutav da se ne razume.

20.

Pogledaj na Sion, grad praznika naših; oèi tvoje neka vide Jerusalim, mirni stan, šator, koji se neæe odneti, kome se kolje neæe nikada pomeriti, i nijedno mu se uže neæe otkinuti.

21.

Nego æe nam onde Gospod veliki biti mesto reka i potoka širokih, po kojima neæe iæi ladja s veslima, niti æe velika ladja prolaziti onuda.

22.

Jer je Gospod naš sudija, Gospod je koji nam postavlja zakone, Gospod je car naš, On æe nas spasti.

23.

Oslabiše tvoja uža, ne mogu tvrdo držati katarke svoje ni razapeti jedra; tada æe se razdeliti velik plen, hromi æe razgrabiti plen.

24.

I niko od stanovnika neæe reæi: Bolestan sam. Narodu koji živi u njemu oprostiæe se bezakonje.

---

←  Isaiah (33/66)  →