←  Isaiah (10/66)  →
1. Teško onima koji postavljaju zakone nepravedne i koji pišu nepravdu,
2. Da odbiju od suda uboge, i da otimaju pravicu siromasima naroda mog, da bi im plen bile udovice i sirote grabež.
3. A šta æete èiniti u dan pohodjenja i pogibli koja æe doæi izdaleka? Kome æete pribeæi za pomoæ? Gde li æete ostaviti slavu svoju?
4. Da se ne bi unizila medju roblje i medju pobijene pala? Kod svega toga neæe se odvratiti gnev Njegov, nego æe ruka Njegova još biti podignuta.
5. Teško Asiru, šibi gneva mog, ako i jeste palica u ruci njegovoj moja jarost.
6. Na narod licemerni poslaæu ga, i zapovediæu mu za narod na koji se gnevim, da pleni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama.
7. Ali on neæe tako misliti i srce njegovo neæe tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrebi mnoge narode.
8. Jer æe reæi: Knezovi moji nisu li svi carevi?
9. Nije li Halan kao Harhemis? Nije li Emat kao Arfad? Nije li Samarija kao Damask?
10. Kako je ruka moja našla carstva lažnih bogova, kojih likovi behu jaèi od jerusalimskih i samarijskih,
11. Neæu li uèiniti Jerusalimu i njegovim lažnim bogovima onako kako sam uèinio Samariji i njenim lažnim bogovima?
12. Ali kad svrši Gospod sve delo svoje na gori sionskoj i u Jerusalimu, tada æu obiæi plod oholog srca cara asirskog i slavu ponositih oèiju njegovih.
13. Jer reèe: Krepošæu ruke svoje uèinih i mudrošæu svojom, jer sam razuman; i premestih medje narodima i blago njihovo zaplenih i kao junak oborih stanovnike.
14. I ruka moja nadje kao gnezdo bogatstvo u naroda, i kako se kupe jaja ostavljena tako pokupih svu zemlju, i ne bi nikoga da mahne krilom ili da otvori usta i pisne.
15. Hoæe li se sekira velièati nad onim koji njom seèe? Hoæe li se pila razmetati nad onim koji njom radi? Kao da bi prut mahao onim koji ga digne, kao da bi se hvalio štap da nije od drveta.
16. Zato æe Gospod, Gospod nad vojskama, pustiti na pretile njegove mršu, i slavu æe njegovu potpaliti da gori kao oganj.
17. Jer æe videlo Izrailjevo biti oganj, i Svetac æe njegov biti plamen, i upaliæe i sažeæi trnje njegovo i èkalj njegov u jedan dan.
18. I krasotu šume njegove i njive njegove, od duše do tela, uništiæe, i biæe kao begunac kad iznemogne.
19. I šta ostane drveta šume njegove, biæe malo, da bi ih dete moglo popisati.
20. I u to vreme ostatak Izrailjev i koji se izbave u domu Jakovljevom neæe se više oslanjati na onog ko ih bije, nego æe se oslanjati na Gospoda Sveca Izrailjevog istinom.
21. Ostatak æe se obratiti, ostatak Jakovljev, k Bogu silnom.
22. Jer ako bude naroda tvog, Izrailju, kao peska morskog, ostatak æe se njegov obratiti. Pogibao je odredjena, razliæe se pravda.
23. Jer æe Gospod, Gospod nad vojskama, izvršiti pogibao odredjenu u svoj zemlji.
24. Zato ovako veli Gospod, Gospod nad vojskama: Ne boj se Asirca, narode moj, koji nastavaš na gori Sionu; prutom æe te udariti i štap svoj podignuæe na te kao u Misiru.
25. Jer još malo, i gnev æe prestati; tada æe se jarost moja obratiti na njihovu pogibao.
26. Jer æe podignuti na nj Gospod nad vojskama biè, te æe biti kao rasap madijanski kod kamena Oriva i kao štap njegov na moru, i podignuæe ga kao u Misiru.
27. I tada æe se skinuti breme njegovo s ramena tvog i jaram njegov s vrata tvog, i izlomiæe se jaram od pomazanja.
28. Dodje u Ajat, prodje u Migron, u Mihmasu rasprti prtljag svoj.
29. Podjoše klancem, u Gavaji zanoæiše, prepade se Rama, Gavaja Saulova pobeže.
30. Vièi glasno, kæeri Galimova; nek se èuje u Lais, jadni Anatote!
31. Madmina pobeže, stanovnici gevimski utekoše.
32. Još jedan dan, pa æe stajati u Novu, mahnuæe rukom svojom na goru kæeri sionske, na hum jerusalimski.
33. Gle, Gospod, Gospod nad vojskama, okresaæe silom grane; šta je visoko poseæi æe, i šta je uzdignuto sniziæe.
34. I gustu æe šumu iseæi sekirom, i Livan æe pasti od Silnoga.
←  Isaiah (10/66)  →