←  Hosea (2/14)  →
1. Recite braæi svojoj: Narode moj; i sestrama svojim: Pomilovana.
2. Prite se s materom svojom, prite se, jer mi nije žena, niti sam joj ja muž; neka odbaci kurvarstva svoja od lica svog, i preljube svoje od dojaka svojih,
3. Da je ne bih svukao golu i uèinio je kakva je bila onaj dan kad se rodila, i da je ne bih postavio da bude kao pustinja i obratio je da bude kao zemlja sasušena, i umorio je žedju.
4. I neæu se smilovati na decu njenu, jer su kopilad.
5. Jer se mati njihova kurva, sramoti se roditeljka njihova; jer govori: Iæi æu za milosnicima svojim koji mi daju hleb moj i vodu moju, vunu moju i lan moj, ulje moje i piæe moje.
6. Zato evo ja æu joj zagraditi put trnjem i zazidaæu zidom da ne nadje staza svojih.
7. I trèaæe za svojim milosnicima, ali ih neæe stignuti; i tražiæe ih, ali ih neæe naæi; pa æe reæi: Idem da se vratim k prvom mužu svom, jer mi beše bolje onda nego sada.
8. Jer ona ne zna da sam joj ja davao žito i vino i ulje, i umnožavao joj srebro i zlato, od kog naèiniše Vala.
9. Zato æu uzeti natrag žito svoje, kad bude vreme, i vino svoje, kad bude vreme, i uzeæu vunu svoju i lan svoj, kojim bi pokrivala golotinju svoju.
10. I otkriæu rugobu njenu pred milosnicima njenim, i niko je neæe izbaviti iz moje ruke.
11. I ukinuæu svaku radost njenu, svetkovine njene, mladine njene i subote njene i sve praznike njene.
12. I potræu èokote njene i smokve, za koje govori: Plata su mi, što mi dadoše milosnici moji; i obratiæu ih u šumu da ih jede zverje poljsko.
13. I pohodiæu na njoj dane valimske, u koje im je kadila i kitila se obocima i grivnama, i išla za svojim milosnicima, i mene zaboravila, govori Gospod.
14. Ali evo, ja æu je primamiti i odvešæu je u pustinju, i govoriæu s njom lepo.
15. I daæu joj vinograde njene od tog mesta, i dolinu Ahor za vrata nadanju, i onde æe pevati kao za mladosti svoje i kao kad je išla iz Misira.
16. I tada æeš me, govori Gospod, zvati: Mužu moj; a neæeš me više zvati: Vale moj.
17. Jer æu ukloniti iz usta njenih imena Valova; i neæe im se više pominjati imena.
18. I tada æu im uèiniti zavet sa zverjem poljskim i sa pticama nebeskim i s bubinama zemaljskim; i polomiæu luk i maè i rat da ih nestane u zemlji, i uèiniæu da leže bez straha.
19. I zaruèiæu te sebi doveka, zaruèiæu te sebi pravdom i sudom i milošæu i milosrdjem.
20. I zaruèiæu te sebi verom, i poznaæeš Gospoda.
21. I tada æu se odazvati, govori Gospod, odazvaæu se nebesima, a ona æe se odazvati zemlji.
22. A zemlja æe se odazvati žitu i vinu i ulju, a to æe se odazvati Jezraelu.
23. I posejaæu je sebi na zemlji, i smilovaæu se na Loruhamu, i reæi æu Loamiji: Ti si moj narod, i on æe reæi: Bože moj!
←  Hosea (2/14)  →