←  Genesis (42/50)  →
1. A Jakov videæi da ima žita u Misiru, reèe sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?
2. I reèe: Eto èujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.
3. I desetorica braæe Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
4. A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braæom govoreæi: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.
5. I dodjoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.
6. A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braæa Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.
7. A Josif ugledavši braæu pozna ih; ali se uèini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reèe: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.
8. Josif dakle pozna braæu svoju; ali oni njega ne poznaše.
9. I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reèe im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.
10. A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dodjoše da kupe hrane.
11. Svi smo sinovi jednog èoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.
12. A on im reèe: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.
13. A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braæe, sluga tvojih, sinova jednog èoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmladji je danas kod oca našeg, a jednog nema više.
14. A Josif im reèe: Kažem ja da ste vi uhode.
15. Nego hoæu da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, neæete izaæi odavde dokle ne dodje ovamo najmladji brat vaš.
16. Pošljite jednog izmedju sebe neka dovede brata vašeg, a vi æete ostati ovde u tamnici, pa æu videti je li istina šta govorite; inaèe ste uhode, tako živ bio Faraon.
17. I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
18. A treæi dan reèe im Josif: Ako ste radi životu, ovo uèinite, jer se ja Boga bojim:
19. Ako ste pošteni ljudi, jedan brat izmedju vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
20. Pa onda dovedite k meni najmladjeg brata svog da se posvedoèe reèi vaše i da ne izginete. I oni uèiniše tako.
21. I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dodje na nas ova muka.
22. A Ruvim odgovori im govoreæi: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.
23. A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumaèa.
24. A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši izmedju njih Simeuna veza ga pred njima.
25. I zapovedi Josif da im naspu vreæe žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vreæu, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi uèinjeno.
26. I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.
27. A jedan od njih otvoriv svoju vreæu da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreæi.
28. I reèe braæi svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreæi. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreæi jedan drugom: Šta nam to uèini Bog?
29. I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreæi:
30. Oštro govoraše s nama èovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i doèeka nas kao uhode.
31. A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;
32. Bilo nas je dvanaest braæe, sinova oca našeg; jednog veæ nema, a najmladji je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;
33. Reèe nam èovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako æu doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog izmedju sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.
34. Posle dovedite k meni brata svog najmladjeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata æu vam vratiti, i moæi æete trgovati po ovoj zemlji.
35. A kad izruèivahu vreæe svoje, gle, svakome u vreæi behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.
36. I reèe im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoæete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.
37. A Ruvim progovori i reèe ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja æu ti ga opet dovesti.
38. A on reèe: Neæe iæi sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji æete iæi, svalili bi ste me stara s tugom u grob.
←  Genesis (42/50)  →