←  Ezekiel (30/48)  →
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji prorokuj i reci: Ovako veli Gospod Gospod: Ridajte: Jaoh dana!
3. Jer je blizu dan, blizu je dan Gospodnji, oblaèan dan, vreme narodima.
4. I maè æe doæi na Misir, i strah æe biti u etiopskoj, kad stanu padati pobijeni u Misiru, kad se zarobi mnoštvo njegovo i raskopaju se temelji njegovi.
5. Etiopljani i Puteji i Ludeji i sva mešavina i Huveji i sinovi zemalja medju kojima je vera, pašæe s njima od maèa.
6. Ovako veli Gospod: Pašæe koji podupiru Misir, i ponos sile njegove oboriæe se, od kule sinske pašæe u njemu, govori Gospod Gospod.
7. I biæe pusti medju pustim zemljama, i gradovi æe njegovi biti medju pustim gradovima.
8. I poznaæe da sam ja Gospod kad zapalim oganj u Misiru i svi se pomoænici njegovi satru.
9. U onaj æe dan izaæi poslanici od mene na ladjama da uplaše etiopsku bezbrižnu, i biæe medju njima strah velik kao dana misirskog; jer evo, ide.
10. Ovako veli Gospod Gospod: Pogubiæu mnoštvo misirsko rukom Navuhodonosora cara vavilonskog.
11. On i narod njegov s njim, najljuæi izmedju naroda, biæe dovedeni da zatru zemlju, i izvuæi æe maèeve svoje na Misir i napuniæe zemlju pobijenih.
12. I isušiæu reke, i predaæu zemlju u ruke zlim ljudima; i opusteæu zemlju i šta je u njoj rukom tudjinskom. Ja Gospod govorih.
13. Ovako veli Gospod Gospod: i gadne æu bogove potrti, i istrebiæu likove u Nofu, i neæe više biti kneza iz zemlje misirske, i pustiæu strah u zemlju misirsku.
14. I opustošiæu Patros, i upaliæu Soan, i izvršiæu sud na Novu.
15. I izliæu gnev svoj na Sin, grad misirski, i istrebiæu ljudstvo u Novu.
16. Kad zapalim oganj u Misiru, ljuto æe se uzmuèiti Sin, i Nov æe se raspasti, i Nof æe biti u teskobi svaki dan.
17. Mladiæi avinski i pi-vesetski pašæe od maèa, a devojke æe otiæi u ropstvo.
18. I u Tafnesu æe pomrknuti dan kad polomim onde prevornice misirske i nestane u njemu ponosa sile njegove; oblak æe ga pokriti; a kæeri æe njegove otiæi u ropstvo.
19. I izvršiæu sudove na Misiru, i oni æe poznati da sam ja Gospod.
20. Opet jedanaeste godine, prvog meseca, sedmog dana, dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
21. Sine èoveèji, slomih mišicu Faraonu caru misirskom, i eto neæe se zaviti da se leèi, neæe se metnuti zavoj niti æe se zaviti da bi se okrepila i mogla držati maè.
22. Zato ovako veli Gospod Gospod: Evo me na Faraona cara misirskog, i slomiæu mu mišice, i zdravu i slomljenu, i izbiæu mu maè iz ruke.
23. I rasejaæu Misirce po narodima, i razasuæu ih po zemljama.
24. I ukrepiæu mišicu caru vavilonskom, i daæu mu u ruku svoj maè, i polomiæu mišice Faraonu, i jeèaæe pred njim kao što jeèi èovek ranjen na smrt.
25. Da, ukrepiæu mišice caru vavilonskom, a Faraonu æe mišice klonuti, i poznaæe se da sam ja Gospod, kad dam maè svoj u ruku caru vavilonskom da njim zamahne na zemlju misirsku.
26. I rasejaæu Misirce medju narodima i razasuæu ih po zemljama, i poznaæe da sam ja Gospod.
←  Ezekiel (30/48)  →