←  Ezekiel (3/48)  →
1. I reèe mi: Sine èoveèji, pojedi šta je pred tobom, pojedi ovu knjigu, pa idi, govori domu Izrailjevom.
2. I otvorih usta, i založi me onom knjigom.
3. I reèe mi: Sine èoveèji, nahrani trbuh svoj i creva svoja napuni ovom knjigom koju ti dajem. I pojedoh je, i beše mi u ustima slatka kao med.
4. Zatim reèe mi: Sine èoveèji, idi k domu Izrailjevom, i govori i moje reèi.
5. Jer se ne šalješ k narodu nepoznatog jezika i nerazumljivog govora, nego k domu Izrailjevom;
6. Ne k mnogim narodima nepoznatog jezika i nerazumljivog govora kojima reèi ne bi razumeo; k njima da te pošaljem, poslušali bi te.
7. Ali dom Izrailjev neæe te poslušati, jer neæe mene da poslušaju; jer je sav dom Izrailjev tvrdog obraza i upornog srca.
8. Evo dadoh tebi obraz tvrd prema njihovom obrazu i èelo tvrdo prema njihovom èelu.
9. Kao kamen dijamant, tvrdje od stene dadoh ti èelo; ne boj ih se, niti se plaši od njih, zato što su dom odmetnièki.
10. Potom reèe mi: Sine èoveèji, sve reèi moje što æu ti govoriti primaj u srce svoje i slušaj ušima svojim.
11. I k roblju, k sinovima naroda svog, i govori im i reci im: Tako veli Gospod Gospod; poslušali ili ne poslušali.
12. Tada podiže me duh, i èuh za sobom glas gde se silno razleže: Blagoslovena slava Gospodnja s mesta Njegovog;
13. I lupu krila onih životinja koja udarahu jedno u drugo i prasku toèkova prema njima, glas koji se silno razlegaše.
14. I duh me podiže i odnese i idjah žalostan od srdnje u duhu svom; ali ruka Gospodnja silna beše nada mnom.
15. I dodjoh k roblju u Telaviv, koje stanovaše na reci Hevaru, i sedoh gde oni sedjahu, i sedeh onde medju njima èudeæi se.
16. A posle sedam dana dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
17. Sine èoveèji, postavih te stražarem domu Izrailjevom, da slušaš reèi iz mojih usta i opominješ ih od mene.
18. Kad kažem bezbožniku: Poginuæeš, a ti ga ne opomeneš i ne govoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnog puta njegovog, da bi ga saèuvao u životu, onaj æe bezbožnik poginuti sa svog bezakonja; ali æu krv njegovu iskati iz tvojih ruku.
19. A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zlog puta svog, on æe poginuti s bezakonja svog, a ti æeš saèuvati dušu svoju.
20. Ako li se pravednik odvrati od pravde svoje, i stane èiniti bezakonje, i ja mu podmetnem na šta æe se spotaæi, te pogine, a ti ga ne opomenu, on æe poginuti sa svog greha, i neæe se pomenuti pravedna dela njegova što je èinio, ali æu krv njegovu iskati iz tvoje ruke.
21. Ako li ti opomeneš pravednika da ne greši pravenik, i on prestane grešiti, on æe živeti, jer primi opomenu, a ti æeš saèuvati dušu svoju.
22. I dodje onde nada me ruka Gospodnja, i reèe mi: Ustani, izidji u polje, i onde æu govoriti s tobom.
23. I ustavši otidoh u polje, a gle, slava Gospodnja stajaše onde kao slava koju videh na reci Hevaru, i padoh na lice svoje.
24. I udje u me duh, i postavi me na noge; i progovori sa mnom i reèe mi: Idi, zatvori se u kuæu svoju.
25. Jer, sine èoveèji, evo, metnuæe na te uzice, i svezaæe te njima, i neæeš izlaziti medju njih.
26. I ja æu uèiniti da ti se jezik prilepi za grlo, te æeš onemeti, i neæeš ih karati, jer su dom odmetnièki.
27. Ali kad ti progovorim, otvoriæu ti usta, i kazaæeš im: Ovako veli Gospod Gospod; ko æe slušati, neka sluša, a ko neæe slušati, neka ne sluša: jer su dom odmetnièki.
←  Ezekiel (3/48)  →