←  Ezekiel (28/48)  →
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, reci knezu tirskom: Ovako veli Gospod Gospod: Što se ponese srce tvoje, te veliš: Ja sam Bog, sedim na prestolu Božjem usred mora; a èovek si a ne Bog, i izjednaèuješ srce svoje sa srcem Božjim;
3. Eto mudriji si od Danila, nikakva tajna nije sakrivena od tebe;
4. Stekao si blago mudrošæu svojom i razumom svojim, i nasuo si zlata i srebra u riznice svoje;
5. Velièinom mudrosti svoje u trgovini svojoj umnožio si blago svoje, te se ponese srce tvoje blagom tvojim;
6. Zato ovako veli Gospod Gospod: Što izjednaèuješ srce svoje sa srcem Božjim,
7. Zato, evo, ja æu dovesti na tebe inostrance najljuæe izmedju naroda, i oni æe istrgnuti maèeve svoje na lepotu mudrosti tvoje, i ubiæe svetlost tvoju.
8. Svaliæe te u jamu i umreæeš usred mora smræu pobijenih.
9. Hoæeš li pred krvnikom svojim kazati: Ja sam Bog, kad si èovek, a ne Bog u ruci onog koji æe te ubiti?
10. Umreæeš smræu neobrezanih od ruke tudjinske; jer ja rekoh, govori Gospod Gospod.
11. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
12. Sine èoveèji, narièi za carem tirskim, i reci mu: Ovako veli Gospod Gospod: Ti si peèat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep.
13. Bio si u Edemu, vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamant, hrisolit, onih, jaspis, safir, karbunkul, smaragd i zlato; onaj dan kad si se rodio naèinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale.
14. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božijoj, hodjaše posred kamenja ognjenog.
15. Savršen beše na putevima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nadje bezakonje na tebi.
16. Od mnoštva trgovine svoje napunio si se iznutra nasilja, i grešio si; zato æu te baciti kao neèistotu s gore Božje, i zatræu te izmedju kamenja ognjenog, heruvime zaklanjaèu!
17. Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošæu svojom; baciæu te na zemlju, pred careve æu te položiti da te gledaju.
18. Od mnoštva bezakonja svog, od nepravde u trgovini svojoj oskvrnio si svetinju svoju; zato æu izvesti oganj ispred tebe, koji æe te proždreti, i obratiæu te u pepeo na zemlji pred svima koji te gledaju.
19. Svi koji te poznaju medju narodima prepašæe se od tebe; biæeš strahota, i neæe te biti do veka.
20. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
21. Sine èoveèji, okreni lice svoje prema Sidonu, i prorokuj protiv njega,
22. I reci: Ovako veli Gospod Gospod: Evo me na tebe, Sidone, i proslaviæu se usred tebe, i poznaæe se da sam ja Gospod kad izvršim sudove na njemu i posvetim se u njemu.
23. I poslaæu pomor u nj, i krv na ulice njegove, i pobijeni æe padati usred njega od maèa, koji æe navaliti na njih sa svih strana, i poznaæe da sam ja Gospod.
24. I neæe više biti domu Izrailjevom trn koji bode ni žalac koji zadaje bol više od svih suseda njihovih, koji ih plene; i poznaæe da sam ja Gospod Gospod.
25. Ovako veli Gospod Gospod: Kad skupim dom Izrailjev iz naroda medju koje su rasejani, i posvetim se u njima pred narodima i nasele se u svojoj zemlji koju dadoh sluzi svom Jakovu,
26. Tada æe živeti u njoj bez straha, i gradiæe kuæe, i sadiæe vinograde, i živeæe bez straha kad izvršim sudove na svima koji ih pleniše sa svih strana, i poznaæe da sam ja Gospod Bog njihov.
←  Ezekiel (28/48)  →