←  Ezekiel (21/48)  →
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, okreni lice svoje na jug i pokaplji prema jugu, i prorokuj na šumu u južnom polju.
3. I reci šumi južnoj: Èuj reè Gospodnju, ovako veli Gospod Gospod, evo ja æu raspaliti u tebi oganj koji æe proždreti u tebi svako drvo zeleno i svako drvo suvo; plamen razgoreli neæe se ugasiti, i izgoreæe od njega sve od juga do severa.
4. I svako æe telo videti da sam ja zapalio; neæe se ugasiti.
5. A ja rekoh: Jaoh Gospode Gospode, oni govore za me: Ne govori li taj same prièe?
6. I dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
7. Sine èoveèji, okreni lice svoje prema Jerusalimu, i pokaplji prema svetim mestima, i prorokuj protiv zemlje Izrailjeve.
8. I reci zemlji Izrailjevoj: Ovako veli Gospod: Evo me na te; izvuæi æu maè svoj iz korica, i istrebiæu iz tebe pravednog i bezbožnog.
9. Da istrebim iz tebe pravednog i bezbožnog, zato æe izaæi maè moj iz korica svojih na svako telo od juga do severa.
10. I poznaæe svako telo da sam ja Gospod izvukao maè svoj iz korica njegovih, neæe se više vratiti.
11. A ti, sine èoveèji, uzdiši kao da su ti bedra polomljena, i gorko uzdiši pred njima.
12. A kad ti kažu: Zašto uzdišeš? Ti reci: Za glas što ide, od kog æe se rastopiti svako srce i klonuti sve ruke i svakog æe duha nestati, i svaka æe kolena postati kao voda; evo, ide, i navršiæe se, govori Gospod Gospod.
13. Potom dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
14. Sine èoveèji, prorokuj i reci: Ovako veli Gospod Gospod: Reci: maè, maè je naoštren, i ugladjen je.
15. Naoštren je da kolje, ugladjen je da seva; hoæemo li se radovati kad prut sina mog ne haje ni za kako drvo?
16. Dao ga je da se ugladi da se uzme u ruku; maè je naoštren i ugladjen, da se da u ruku ubici.
17. Vièi i ridaj, sine èoveèji; jer on ide na narod moj, na sve knezove Izrailjeve; pod maè æe biti okrenuti s narodom mojim, za to udri se po bedru.
18. Kad beše karanje, šta bi? Eda li ni od pruta koji ne haje neæe biti ništa? Govori Gospod Gospod.
19. Ti dakle, sine èoveèji, prorokuj i pljeskaj rukama, jer æe maè doæi i drugom i treæom, maè koji ubija, maè koji velike ubija, koji prodire u kleti.
20. Da se rastope srca i umnoži pogibao, metnuo sam na sva vrata njihova strah od maèa; jaoh! Pripravljen je da seva, naoštren da kolje.
21. Stegni se, udri nadesno, nalevo, kuda se god obrneš.
22. Jer æu i ja pljeskati rukama, i namiriæu gnev svoj. Ja Gospod rekoh.
23. Još mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
24. A ti, sine èoveèji, naèini dva puta, kuda æe doæi maè cara vavilonskog; iz jedne zemlje neka izlaze oba; i izberi stranu, gde se poèinje put gradski, izberi.
25. Naèini put kojim æe doæi maè na Ravu sinova Amonovih, i u Judeju na tvrdi Jerusalim.
26. Jer æe car vavilonski stati na rasputici, gde poèinju dva puta, te æe vraèati, gladiæe strele, pitaæe likove, gledaæe u jetru.
27. Nadesno æe mu vraèanje pokazati Jerusalim da namesti ubojne sprave, da otvori usta na klanje, da podigne glas podvikujuæi, da namesti ubojne sprave prema vratima, da naèini opkope, da pogradi kule.
28. I uèiniæe se vraèanje zaludno zakletima, a to æe napomenuti bezakonje da se uhvate.
29. Zato ovako veli Gospod Gospod: Što napominjete svoje bezakonje, te se otkriva nevera vaša i gresi se vaši vide u svim delima vašim, za to što dodjoste na pamet, biæete pohvatani rukom.
30. A ti, neèisti bezbožnièe, kneže Izrailjev, kome dodje dan kad bi na kraju bezakonje,
31. Ovako veli Gospod Gospod: Skini tu kapu i svrzi taj venac, neæe ga biti; niskog æu uzvisiti a visokog æu poniziti.
32. Uništiæu, uništiæu, uništiæu ga, i neæe ga biti, dokle ne dodje onaj kome pripada, i njemu æu ga dati. (21:33) A ti, sine èoveèji, prorokuj i reci: Ovako veli Gospod Gospod za sinove Amonove i za njihovu sramotu; reci dakle: maè, maè je izvuèen, ugladjen da kolje, da zatire, da seva, (21:34) Dokle ti vidjaju taštinu, dokle ti gataju laž, da te metnu na vratove pobijenim bezbožnicima, kojima dodje dan kad bi kraj bezakonju. (21:35) Ostavi maè u korice, na mestu gde si se rodio, u zemlji gde si postao, sudiæu ti; (21:36) I izliæu na te gnev svoj, ognjem gneva svog dunuæu na te i predaæu te u ruke žestokim ljudima, veštim u zatiranju. (21:37) Ognju æeš biti hrana, krv æe ti biti posred zemlje, neæeš se spominjati, jer ja Gospod rekoh.
←  Ezekiel (21/48)  →