←  Ezekiel (17/48)  →
1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:
2. Sine èoveèji, zagonetni zagonetku i kaži prièu o domu Izrailjevom,
3. I reci: Ovako veli Gospod Gospod: Orao velik, velikih krila, dugih pera, pun perja, šaren, dodje na Livan i uze vrh od kedra,
4. Odlomi vrh od mladih grana njegovih, i odnese ga u zemlju trgovaèku, u grad trgovaèki metnu ga.
5. I uze seme iz one zemlje, i metnu ga na njivu, odnese ga gde ima mnogo vode, i ostavi ga dobro.
6. I iznièe, i posta busat èokot, nizak, kome se loze pružahu k njemu a žile behu pod njim; posta èokot, i pusti grane i izbi odvode.
7. A beše drugi orao velik, velikih krila i pernat, i gle, taj èokot pusti k njemu žile svoje i grane svoje pruži k njemu da bi ga zalivao iz brazda svog sada.
8. Posadjen beše u dobroj zemlji kod mnoge vode, da pusti grane i radja rod i bude krasna loza.
9. Kaži: Ovako veli Gospod Gospod: Hoæe li napredovati? Neæe li mu poèupati žile i rod mu odlomiti da se posuši? Sve æe mu se grane što je pustio posušiti, i bez velike sile i bez mnogog naroda išèupaæe ga iz korena.
10. Eto, posadjen je, hoæe li napredovati? I neæe li se sa svim posušiti èim ga se dohvati ustoka? Posušiæe se u brazdi gde je posadjen.
11. Potom, dodje mi reè Gospodnja govoreæi:
12. Kaži tom domu odmetnièkom: Ne znate li šta je ovo? Reci: Evo, dodje car vavilonski u Jerusalim, i uze mu cara i knezove, i odvede ih sa sobom u Vavilon.
13. I uze jednog od carskog semena, i uèini s njom veru, i zakle ga, i uze silne u zemlji,
14. Da bi carstvo bilo sniženo da se ne bi podiglo, nego da bi držeæi veru s njim stajalo.
15. Ali se odmetnu od njega poslavši poslanike svoje u Misir da mu da konja i mnogo naroda. Hoæe li biti sreæan? Hoæe li uteæi ko tako èini? Ko prestupa veru hoæe li uteæi?
16. Tako ja živ bio, govori Gospod Gospod, u mestu onog cara koji ga je zacario, kome je zakletvu prezreo i kome je veru prestupio, kod njega æe u Vavilonu umreti.
17. Niti æe mu Faraon s velikom vojskom i mnogim narodom pomoæi u ratu, kad iskopa opkope i pogradi kule da pogubi mnoge duše.
18. Jer prezre zakletvu prestupajuæi veru; i gle, davši ruku èini sve to; neæe pobeæi.
19. Zato ovako veli Gospod Gospod: Tako ja živ bio, obratiæu mu na glavu zakletvu svoju koju prezre i veru svoju koju prestupi.
20. Jer æu razapeti nad njim mrežu svoju i uhvatiæe se u zamku moju; i odvešæu ga u Vavilon, i onde æu se suditi s njim za bezakonje koje mi uèini.
21. I sva bežan njegova sa svom vojskom njegovom pašæe od maèa, a koji ostanu raspršaæe se u sve vetrove, i poznaæete da sam ja Gospod govorio.
22. Ovako veli Gospod Gospod: Ali æu ja uzeti s vrha od tog visokog kedra, i posadiæu; s vrha od mladih grana njegovih odlomiæu granèicu, i posadiæu na gori visokoj i uzdignutoj.
23. Na visokoj gori Izrailjevoj posadiæu je, i pustiæe grane, i rodiæe, i postaæe krasan kedar, i pod njim æe nastavati svakojake ptice, u hladu grana njegovih nastavaæe.
24. I sva æe drveta poljska poznati da ja Gospod snizih visoko drvo i uzvisih nisko drvo, posuših zeleno drvo i uèinih da ozeleni suvo drvo. Ja Gospod rekoh, i uèiniæu.
←  Ezekiel (17/48)  →