←  Exodus (13/40)  →
1. I reèe Gospod Mojsiju govoreæi:
2. Posveti mi svakog prvenca, šta god otvara matericu u sinova Izrailjevih, i od ljudi i od stoke; jer je moje.
3. I Mojsije reèe narodu: Pamtite ovaj dan, u koji izidjoste iz Misira, iz doma ropskog, jer vas rukom krepkom izvede Gospod odande; neka se dakle ne jede ništa s kvascem.
4. Danas izlazite, meseca Aviva;
5. Pa kad te Gospod uvede u zemlju hananejsku i hetejsku i amorejsku i jevejsku i jevusejsku, za koju se zakleo ocima tvojim da æe ti je dati, zemlju u kojoj teèe mleko i med, tada da služiš službu ovu ovog meseca;
6. Sedam dana jedi hlebove presne, a sedmi dan neka je praznik Gospodnji.
7. Hlebovi presni da se jedu sedam dana, i da se ne vidi u tebe ništa s kvascem, niti da se vidi u tebe kvasac u celom kraju tvom.
8. I kazaæeš sinu svom u taj dan govoreæi: Ovo je za ono što mi je uèinio Gospod kad sam izlazio iz Misira.
9. I neka ti bude kao znak na ruci tvojoj i kao spomen pred oèima tvojim, da ti zakon Gospodnji bude u ustima; jer te je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.
10. Zato vrši zakon ovaj na vreme, od godine do godine.
11. I kad te uvede Gospod u zemlju hananejsku, kao što se zakleo tebi i tvojim ocima, i da ti je,
12. Odvajaæeš Gospodu šta god otvara matericu, i od stoke tvoje šta god otvara matericu, šta je muško, da bude Gospodu.
13. A svako magare prvenèe otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat. Ali svakog prvenca èoveèjeg izmedju sinova svojih otkupi.
14. A kad te zapita sin tvoj unapred govoreæi: Šta je to? Reci mu: Rukom krepkom izvede nas Gospod iz Misira, iz doma ropskog.
15. Jer kad otvrdnu Faraon, te nas ne hte pustiti, pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca èoveèjeg do prvenca od stoke; zato prinosim Gospodu sve muško što otvara matericu, a svakog prvenca sinova svojih otkupljujem.
16. I to neka ti je kao znak na ruci i kao poèeonik medju oèima tvojim, da nas je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.
17. A kad Faraon pusti narod, ne odvede ih Bog putem k zemlji filistejskoj, ako i beše kraæi, jer Bog reèe: Da se ne pokaje narod kad vidi rat, i ne vrati se u Misir.
18. Nego Bog zavede narod putem preko pustinje na Crvenom Moru. A vojnièkim redom izidjoše sinovi Izrailjevi iz zemlje misirske.
19. I Mojsije uze kosti Josifove sa sobom; jer beše zakleo sinove Izrailjeve rekavši: Zaista æe vas pohoditi Bog, a tada iznesite kosti moje odavde sa sobom.
20. Tako otišavši iz Sohota stadoše u logor u Etamu, nakraj pustinje.
21. A Gospod idjaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeæi ih putem, a noæu u stupu od ognja svetleæi im, da bi putovali danju i noæu.
22. I ne uklanjaše ispred naroda stup od oblaka danju ni stup od ognja noæu.
←  Exodus (13/40)  →