←  Ecclesiastes (2/12)  →
1. Ja rekoh u srcu svom: Daj da te okušam veseljem; uživaj dobra. Ali gle i to beše taština.
2. Smehu rekoh: Luduješ; i veselju: Šta to radiš?
3. Razmišljah u srcu svom da puštam telo svoje na piæe, i srcem svojim upravljajuæi mudro da se držim ludosti dokle ne vidim šta bi dobro bilo sinovima ljudskim da èine pod nebom dok su živi.
4. Velika dela uèinih: sazidah sebi kuæe, nasadih sebi vinograde;
5. Naèinih sebi vrtove i voænjake, i nasadih u njima svakojakih drveta rodnih;
6. Naèinih sebi jezera vodena da zalivam iz njih šumu gde rastu drveta;
7. Nabavih sebi sluga i sluškinja, i imah sluga rodjenih u kuæi mojoj; i imah goveda i ovaca više od svih koji biše pre mene u Jerusalimu;
8. Takodje nakupih sebi srebra i zlata i zaklada od careva i zemalja; nabavih sebi pevaèa i pevaèica i milina ljudskih, i sprava muzièkih svakojakih.
9. I tako postah veæi i silniji od svih koji biše pre mene u Jerusalimu; i mudrost moja osta sa mnom.
10. I šta god željahu oèi moje, ne branjah im niti uskraæivah srcu svom kakvo veselje, nego se srce moje veseljaše sa svakog truda mog, i to mi beše deo od svakog truda mog.
11. A kad pogledah na sva dela svoja što uradiše ruke moje, i na trud kojim se trudih da uradim, gle, sve beše taština i muka duhu, i nema koristi pod suncem.
12. Tada se obratih da vidim mudrost i ludost i bezumlje, jer šta bi èinio èovek koji bi nastao posle cara? Šta je veæ uèinjeno.
13. I videh da je bolja mudrost od ludosti, kao što je bolja svetlost od mraka.
14. Mudri ima oèi u glavi, a bezumni ide po mraku; ali takodje doznah da jednako biva svima.
15. Zato rekoh u srcu svom: Meni æe biti kao bezumniku što biva; šta æe mi dakle pomoæi što sam mudar? I rekoh u srcu svom: i to je taština.
16. Jer se neæe spominjati mudrac kao ni bezumnik do veka; jer što sada jeste, sve se zaboravlja posle, i mudrac umire kao i bezumnik.
17. Zato mi omrze život, jer mi nije milo šta biva pod suncem, jer je sve taština i muka duhu.
18. I omrze mi sav trud moj oko kog se trudih pod suncem, jer æu ga ostaviti èoveku koji æe nastati nakon mene.
19. I ko zna hoæe li biti mudar ili lud? I opet æe biti gospodar od svega truda mog oko kog se trudih i mudrovah pod suncem. I to je taština.
20. Zato dodjoh na to da mi srce izgubi nadanje o svakom trudu oko kog se trudih pod suncem.
21. Jer ima ljudi koji se trude mudro i razumno i pravo, pa to ostavljaju u deo drugom koji se nije trudio oko toga. I to je taština i veliko zlo.
22. Jer šta ima èovek od svega truda svog i od muke srca svog, koju podnosi pod suncem?
23. Jer su svi dani njegovi muka, a poslovi njegovi briga; ni noæu se ne odmara srce njegovo. I to je taština.
24. Nije li, dakle, dobro èoveku da jede i pije i da gleda da mu je duši dobro od truda njegovog? Ja videh i to da je iz ruke Božije.
25. Jer ko je jeo i uživao više nego ja?
26. Jer èoveku koji Mu je po volji daje mudrost i razum i radost, a grešniku daje muku da sabira i skuplja da da onome koji je po volji Bogu. I to je taština i muka duhu.
←  Ecclesiastes (2/12)  →